Policijski glasnik

ВРОЈ 27.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 213.

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО ВИДОКОВИ МЕЖОАРИ.

(НАСТАВАК) У истоме затвору, у коме смо ми биди, били су затворени апсанџија из »Малог Хотела« и вратар Ватист, оптужени обојица да су за новац потпомагали моје бегство. Дан љихјвог суђења дође; апсанџија би пуштен, али Батиста задржаше; суд нареди дослеђење у коме сам и ја требао бити испитан. Сиромах Батист дође тад да ме види и преклињаше ме да кажем истину. Из ночетка сам му одговарао онако околишећи, али кад ми ДесФосе рече. да нам он мо>ке послужити и да га треба чувати, обећам му, да ћу учинити оно што тражи. Он се стаде захваљивати и понуди услуге, те га ухватим за реч и кажем му, да ми пабави један нож и два кључа, за које ми је ДесФосе рекао да му требају; после два сата ја сам их имао. Дознав да сам ове ствари набавио Десфосе је скакао од радости, колико су то дозвољавали тесна соба и тежина окова. Доајанет показиваше тако исто велику радост, и како је радост у опште пријатна и ја сам се осетио врло задовољан и ако нисам знао зашто. Иошто се ово одушевљење мало смири ДесФОсе ми рече да видим у мојој соби има ли на своду пет каменова бељих од осталих. Кад сам му одговорпо да има, он ми рече даостружем саставке и тадсам видео, да је место малтером лепљепо средином од хлеба измешаном са струготинама. ДесФОсе ми рече да је апсеник који је пре мене бпо у тој соби намеравао извалити камење и побећи. Додао сам после нож ДесФосеу и он за час направи један пролаз за у моју собу, али искусисмо исту срамоту као и мој предходник: апсанџија који је већ био знао за ово промени нам сган и метну нас сву тројицу у једну собу до Скарпе. Ту смо били везани ланцем једно за друго, тако да сваки покрет једнога осећаше се надругима; страшна казна кад траје дуже, јер се апсолутно не може спаиати. Иосле два дана ДесФосе, видећи нас утучене, реши се да проба једно ередство, које је употребљавао само у тешким приликама и које је обично чувао за припремне радове у бежању. Као и велики број робијаша и он ношагае увек у стражњици кутију (игленицу) пуну тестерица; са овим алатом он се даде на посао и за мање од три сата скидосмо окове и бацисмо их кроз прозор у реку. Одмах после тога наиђе апсанџија да види јесмо ли мирни. и хтеде се лепо човек претурити кад нас виде без окова. На његово питање шта смо радили, ми му одговорисмо шалећи се. Одмах дође надзорник апсана са судским чиновником ХиФтелом, који нас узе поново на испит. ДесФосе нестрпељив викну: »иитате где су нам окови... црви су их појели и појешће и оне које нам понова метете". Надзорник апсана видећи

да ми имамо траву „расковник", коју ниједан ботаничар није још нзнашао, нареди да се свучемо и прегледаше нас од главе до пете; затим нас оковаше понова, али смо и ове окове одмах идуће ноћи скинули, јер нам не беху нашли скупоцену игленицу. Овога пута сачували смо себи уживање да окове скинемо пред надзорником и судским чиновником Хифтелом, који већ нису знали гнта више да мисле. Глас пуче чак и у вароши да у затвору има један мађионичар који ломи окове недодирујући их. Да би пресекли те гласове, а нарочито да се не би скретала пажња осталим апсеницима на средства којима се могу ослободити окова, државни тужилац нареди да нас затворе и да нас нарочито чувају, али и то нас није спречило да утекнемо из Дуја пре него што су они мислили и пре него што смо ми очекивали. Два пута недељно пуштали су нас да разговарамо са нашим адвокатима у једномо ходнику, од кога једна врата вођаху у суд. Успео сам да од кључанице на тим вратима узмем отисак, а ДесФосе направи кључ и једнога дана, кад се мој адвокат разговараше са једним другим клијентом. ми изађемо неопажено сва тројица. Двоја друга врата, на која наиђосмо, разби смо за трен ока и затвор оста далеко иза нас. Међутим једно ме је мучило: шест динара били су сва моја имовина а са том сумом нисам могао ићи далеко. Кажем то мојим друговима који се погледаше са неким страшним осмехом. На моје наваљивање казаше ми да се надају идуће ноћи ући, помоћу разбијања, у једну сеоску кућу у околини, у којој су знали потпуно све излазе. То ми се још мање донадало него ићи са Циганима. Ја сам се, нема сумње, користио искуством Десфосеовим да умакнем, али ми никада није долазила помисао да се удрулшм са таким разбојником, па ипак сам, избегао да улазим у ма какво објашњење. У вече се нађосмо близу једног села на путу за Комбре; требало је тражити хране у селу, јер нисмо били ништа јели још од доручка у затвору, па глад беше постала иеодољива. Спољашност мојих полуобучених другова могла је изазвати сумњу те би решено, да ја идем да тражим намирнице. Уђзм у једну крчму, одакле пошто сам купио хлеба и ракије, изађем на друга врата, супротна онима на која сам ушао, и упутим се у правцу супротном ономе у коме сам оставио другове. Ишао сам целе ноћи и зауставим се тек у свануће да одспавам који сат у једноме стогу сена. Идући за Париз где сам се надао наћи средства за живот, после четири дана стигао сам у Компјењ где оам очекивао да ми мати потаље какву помоћ. У Лувру сретнем једно одељење „црних хусара« и питам команданта би ли ме прнмили у војску; он ми одговори да се нико не прима. Поручник коме сам се затим обратио одговори ми то исто, али дирнут мојом несрећом пристаде да ме узме да чувам ремонте, нове коње, које ће купиги у Паризу. Примио сам то све-

срдно. Шајкача и један стари шињел што ми дадоше уштедили су ми свако запиткивање на варошкој капији и дођем са одељењем у војничку школу, а после с њим пређем у Гиз где је био депо. Дошав у ову варош представише ме пуковнику, који ма да је помишљао да сам војни бегунац, прими ме под именом Ланоа, које сам узео и ако за њ немадох никаквих исправа. Ту под новом униФормом и у овоме великоме пуку веровао сам да сам склоњен и мислио сам већ да останем у војсцп; кад ме један несрећан догађај врати понова у амбис. Једнога јутра излазећи у варош сретнем једнога жандарма, који је из Дуја био преведен у Гиз. Он ме је виђао тако често и тако дуго, да ме је познао на први поглед и зовну ме. Били смо у сред вароши и било је немогућно и номислити на бежање. Пођем право к њему и, признајем да је то била крајња дрскост, направим се радостан што га видим; и он се приближи, али некако снебивајући се што ми се учини као рђав предзнак. У том прође један војник из мога ескадрона и видев ме са жандармом приђе ми и рече: Но, Ланоа, шта то имаш са црвеном капом?" — »Ланоа!« понови жандарм чудећи се. — Да, то је ратно име, одговорим. — »То ћемо видети", вели он и шчепа ме за јаку. Морао сам поћи с њим. Утврдили су мој идентитет по знацима забележеним у бригади и одмах по нарочитом спроводнику спровеДоше ме у Дуј. Овај последњи ударац уби ме потпуно; новости које су ме очекивале у Дују нису ме ни мало тешиле: Дознао сам да су Груар, Хербо, ШтоФел и Боамел решили коцком да један од њих узме на себе прављење ФалсиФиката, али како тај ФалсиФикат није могао бити дело једне личности, то су смислили да и мене оптуже, кажњавајући ме тако за оно што сам их мало оптеретио на мојим последњим испитима; и дознао сам још да је онај апсеник, који ме је могао бранити, умро. Једина ми је још утеха било то, што сам се за времена одвојио од ДесФосеа и Доајенета, који су били ухваћени четврти дан по нашем бегству и код њих нађене крадене ствари из разбијенога дућана једнога ситничара из Понт - а-Марк-а. Видео сам се с њима ускоро и како су изгледали зачуђени због мога наглог одласка, објаснио сам им да ме је долазак једног жандарма у крчму где сам куповао намирнице, приморао да бегам насумце. Скупљени овако ми смо опет мислили на бегство које нам је због приближавања дана суђења, бивало све нужније. Једне вечери приспе један спровод апсеника, од којих четворицу у оковима метнуше у исту собу у којој смо и ми били. То су била браћа Дихесм, богати поседници из Бајела, где су уживали врло добар углед докле један непредвиђени случај не откри њихово поштење. Њих четворица, врло развијени, били су арамбаше једне разбојничке дружине, која је улевада страх и трепет по околини, а које се чланови нису могли похватати. Брбљања једне мале девојчице једнога