Policijski glasnik

СТРАНА 308.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 39.

био Аихтнер — Сведок: »Јесте, ја сам чуо доцније, да је то био Лихтнер. Једна ништа маље опасна варалица био је Самуило Оеман, названи „честити Семан*. Он је не само играо са обележеним картама, већ је и са једним рулетом скитао по свету. Семан је свуда становао по најфинијим хотелима. Чим би у коме месту официри дознали, да је дошао Семан са својим рулетом, они су гомилама јурили томе човеку, да играју рулета. Један оФииир из внсоког племства, саслушан као сведок, приметио је: „Ја сам рекао себи, а ишао у Монако или ишао Семану, то му у главноме на исто излази (( . — Један други оФицир изјавио је као сведок, да је неколико пута нграо рулета код Семана у хотелу »Русија® у Хановеру. Он је имао утисак, као да Семан, који је увек држао банку, врши преваре. ОсеКао је, да су у рулету бпле две лопте. Када би права лоита пала, она би се преметала неколико пута и падала би преко поља јасно клопарајући. Напротив, када би лажна лопта пала, тада би се чуо туп шум и лонта би падала на поља без иреметања пли клопарања. — Оптужени Семан: Ја нисам имао друге лопте. У осталом ја молим, г. председниче, да испитате сву господу официре о момереномеу. Ма да се ја нажалост већ одавно бавим овим послом, опет сам ја свуда назпван честити Семан. (Свеопшти смех). — Опасан коцкар и зеленаш био је и оптужени Абтер. И он је играо са лажним картама и »добијао® од ОФицира за неколико часова по 30—40.000 марака. У току претреса појавио се као сведок трговац Енгелке, из Шенеберга код Берлина. Он је упитан изјавио, да Ферле последње две године није општио са Лихтнером. Једном га је Лихтнер послао Ферлеу ради регулисања неког дуга. Ферле је међутим одбио тај посао са нримедбом, да он са Лихтнером неће више да има никаква посла. Председ.: »Није ли можда Ферле рекао, како њему изгледа, да је Лихтнер лажан играч, који пљачка оФицире? — Сведок: „Господине председниче, о томе се у коцкарским круговима не говори. По неки зна о другоме, да тако што ради, али нипошто о томе неће говорити«. На претреоу је сем тога утврђено, да се врло много коцкало и по железничким купеима и при том »добијало 1 ' од официра знатне суме. ■—■ У овоме процесу био је вештак за игру картама и рулетом криминални комесар Фрајхер од МантеФена и један проФесионалан коцкар по имену Хингст (Берлин). Познати коцкар Конрад Рајтер (Берлин) био јо међу многим другима као сведок. — Оптужну власт представљали су државни тужилац Вилхелм и судски помоћиик Сел. Оптужене су бранили осам правозаступника. — Било би још од интереса бацити један поглед на оптуженичку клупу. Капетан домобранске коњице, потомак једне старе племићске породице, Фрајхер од Мајеринка био је личан, висок човек. Он је обично долазио на оптуженичку клупу огрнут у велики, јасно сиви огртач. Седео је између Ферлеа и „честитог Семана«, али с њима

никад није ни речи проговорио. Једино ако би поздравио новннарске извештаче, које је молио, да према њему буду благи из обзира према његовој децп. Његова лепо негована затворено плава пуна брада, на подбратку избријана, била се већ мало ирогрушала. И његова затворепо плава, елегантно Фризираиа коса, мало ироређена, већ је била почела ссдети. Његова одбрана била је врло вешта. У мирноћи надмашавао га је само Абтер. То је био још млад човек, средњега раста. Он је имао пуну црну косу и такву исту браду, лепо негопану. Носио је златне наочаре. Његово ружно лице показивало је извесну лукавост. Ферле је изгледао врло достојанствеп; човек би га могао сматрати за трговинског саветника. То је био висок, снажан, постарији господин, ћелаве главе и проседе пуне браде. Он је истина погрешно говорио немачкп, али ипак то није чинило утнсак, као да је ои необразован; његов изговор давао му је више изглед неког странца. Он се родио у Офенбаху па Мајни, али је у Угарској одрастао. Његове живе очи немирно су лутале по сали; он је са грозничавим узбуђењем пратио исказе оних сведока, који су га теретили. »То није истина, што ту говорите, господ. поручниче«, узвикнуо је он неколико пута у сали. Председник је имао муке, да га држи у прописним границама. И сам његов браннлац морао га је више пута ућуткивати. Самуило Семан, „честитп Семан", имао је физиогномију једног правог поштењаковића. Он је био прилично висок човек пуне, седе косе и такве исте браде. Он је показивао велику мирноћу. Јулије Розенберг и Сусман чинили су утисак солидних трговаца. — После десетодневног претреса оптужени су били осуђени: Мајеринк, Ферле и Абтер на по 4 год. затвора и но 5 год. губитка грађанске части, Самуило Семан и Хес на по 2 год. затвора и по 5 год. губиткаграђанске части, Јулије Розенберг због крпвице по закону о класној лутрији са 750 марака, Сусмап због исте кривице са 1000 марака новчаие казне. Макс Розенберг је ослобођен. Мајеринк се после неколико дана од изречене пресуде обесно у својој ћслији, а Самуило Семан умро је у затвору после неколико месеца.

Леш у коферу. Гадна грамзмвост, главни иокретач свију страсти, понајвише је узрок највећим злочинима. Најгаднија грамзивост била је такође узрок, те је, дотле сасвим беспрекоран, продавац намештајаВилхелм Мајер, из идиличног местаигца Вилдунгена, извршио убиство, због кога је био изведен пред пороту првостепеног суда у Каселу. Крајем априла 1906. приспео је из Вилдунгена у ФранкФурт на Мајни један велики коФер и смештен у железнички магацин. После ненолико дана из коФера је почео избијати одвратан задах. Када је коФер отворен, у њему је нађен један леш, по изгледу женски, који је у велико био прешао у распадање и већ нагрижен цр-

вима. Леш је био потпуно преливен хлорним кречом. Одмах се утврдило, да је извршено убиство, а да је убијена приватијерка Марнја Фогел, из Вилдунгепа, старица од 76 година. Сумња је одмах пала на Вилхелма Мајера, продавца намештаја из Вилдунгена, да је оп извршио ово убиство. Мајер, који је рођен 1875., био је изучсн декоратер н врло млад дошао је у Њу-Јорк. Тамо М У ј е У прво време ишло врло рђаво. Он се се с муком пробијао кроз живот прво као прач Флаша, а за тим као покућар и келпер. Једнога дана упознао се на улпци у Њу-Јорку са старом Марпјом Фогел. Ма да му је она могла битн скоро прабаба, опет се међу њнма у скоро развио интиман одиос. После неколико година Мајер се са Маријом вратио у Европу, где су у прво време предузелп неколико већих путовања. Напослетку су се повукли у Вилдупген н ту су отворили радњу са намештајем. У Вилдунгену Мајер се упозиао са младом, лепом девојком, по имену Со шја Христијани. Због тога је стара Фогел постала пеобично љубоморна и између ње и Мајера долазило је готово свакога вечера до врло оштрнх сукоба. Једнога дана причао је Мајер својим познаницима, како је тетка Фогел отпутовала на дуже времо. Он је стару Фогел звао »тетком*, јер му је она казала, чим су се упознали у Њу-Јорку, да је тако стално зове. У Вилдунгену се на сваки начин свашта шапутало, а нарочито тим поводом, што нико пије приметио Маоијин одлазак. Тако исто било је пало у очи, што се Мајер изненада почео разметати скулоценим бриљантским прстењем, па их и на продају нудио. Међутим знало се, да је стара Фогел имала много скупоценог прстења као п то, да је била врло богата. У кући, у којој је стара Фогел становала са Мајером, приметио се носле неког времена неки гадан задах, али никоме није ни падала на памет тако страшна помисао, да је Мајер могао убити стару госпођу. Тек после 9 месеца од тобожњег одласка старе госпође Фогел послао је Мајер железницом један врло тежак коФер за Франкфурт на Мајни. Он је био већ раније продао своју радњу са намештајем, коју му је Фогел отворила, и чим је испослао кофер, ишчезао је са Софијом Христијани из Вилдунгена. Када се у Франкфурту видело шта је у коферу, одмах је за Мајером издата потерница. Он је са Софијом био отишао за Њу-Јорк, али је тамо кратко време по своме доласку ухваћен и транспортиран натраг за Пемачку. Он је одрицао, да је убио Марију Фогел, већ је изјавио: да је због љубавних односа са Софијом сваког -вечера долазило до жестоких сукоба између њега н Марије. Кад је једнога вечера дошао кући, бнло је све мирно; запалио је свећу и кад је ушао у спаваћу собу Маријину, њу је затекао мртву на једној столици. Она се, седећи на столици, обесила једним конопцем. Он је прво покушао да је поврати у живот, али без успеха. Затим је хте^ известити полицију, али је од тога одустао, јер се побојао, да се на њега не посумња, да је он убио ста-