Policijski glasnik

СТРАНА 46.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 6.

задрузи, плаћа и ои на своју непоср. порсзу војницу. Моли с/' уредииштво за. објашњоње: који је начин наплате правилан, први на самог војничара, или други на целу задругу, те како суд не би до одговорности дошао?® —■ На ово питање одговарамо: Наредбом г. Министра Војног од 31. децембра 1909. год. Ф. Ђ. № 10043, укинута су правила о наплати војнице, прописана 8. маја 1906. год. Ф. Ђ. Бр. 2986, која се помињу у предњем питању. Према томе, она више не могу служити као основица за разрез војнице, па по томс ни правило, које је постављено у ставу 5. чл. 25. нема више важности, него сз за основицу разреза има узети став трећи чл. 2. закона о устројству војске. По овомз законском наређењу не би се могло узети, да војницу тр ба разрезати на целокупни задружни непосредни порез, јер је обвеза служења у војсци лична, те би наплатом војнице на целокупни порез били оптерећени и они задругари, који су лично одужили дуг према држави. Али како је према поменутом чл. 25. укинутих правила до сада било друкчије поступање, то је савотно да власти и од сада тако врше задужења, па ко тиме не буде задовољан, он се може жалити у смислу тачке 8. расписа г. Министра Финансија од 24. маја 1910. год. Г1ор. Бр. 13451. III Суд општине гуњачке, актом својим Бр. 176. пита: „У закону о таксама, на ТБр. 366, стоји: да се плаћа такса за поравнења пред судом, прс пов деногспора, 2. дин. као и правна такса из ТБр. 18 и 40 поменутог закона; а не стоји и то : да ли општински судови треба да наплаћују за оваква поравнења и спорну таксу из ТБр. 359 и 360. поменутог закона. Да не би суд погрсшно предњу т таксу наплаћивао, он моли уредништво „Попицијског . Гласника" да у свом наредном броју листа даде својо обавештење о овомс". — На ово питање одговарамо : У тежњи да се избегну непотребне и штетре парнице, држава је предвидела законима могућност поравнања, па чак учинила и ту олакпшцу, да со не плаћају спорне таксе, него узсла много мању. Тако она је за поравнања код општинских власти узела свега '2 динара -— тач. 366- а код првостепених судова свега 10 динара — тач. 184. Уз ову таксу, н код општинских власти и код државних судова, наплаћује се још и такса на правне послове, ако већ није постојала испрва, која је таксом оптереће.на. Према овоме, за поравнања пре поведеног спора, не треба наплаћивати таксу из тачке 359.360. IV Писар општине мирош . вачке, пита: „Пресудом ово општинског суда од 14-VI-1911 год. Бр 2006, кажњени су А.

и Ђ. браћа са по три дана затвора, за дело из § 357. тач. 1. крив. закона, а по тужби прнватног. Пресуда је саопштона сваком у законом року, и пошто није постојала жалба, постала је извршном. Над кажњеним А. извршена је казна затвора 21—X-1911. год. а над кажњеним Ђ. није, и ако му је пресуда саопштена и извршном постала 18-VII-1911. год. Настаје пнтање : да ли је казна затвора на спрам кажњеног Ђ. застарила, или је радом но пресуди 21 —X—1911. г. ирекинута застарелост, и сме ли суд сада ову казиу над Ђ. извршити, а да не дође до кривичне одговорности, или не. Молим уредништво да ми да што скорије објашњење, како не би какав случај по овоме наступио?® — На ово питање одговарамо : Како је од 18. јула пр. године, као дана, кад је пресуда постала извршном према осуђеном Ђ., па до сада протекло више од три месеца, то је иресуда према њему застарила у смислу § 396. кр. закона, и ко би је сада извршио, он би био одговоран. Тиме, што је један од осуђ .них издржао казну под 21. октобром прошле године, није прекидана застарелост пресуде према Ђ. јер се застарелост пр суде прекида само онда, ако јс осуђени иодвргнут издржавању казне, на побегне из руку власти. V Суд општине бјелушке, актом својим Бр. 40, пита: »Суд овај, пресудом својом од 11. априла 1911. год. Бр.360, казнио је В. Ђ. из В. оиштине В. за дело из § 375. а кр. закона са 10 дана затвора. Ову пресуду одобрио је и ужички првостеиени суд. Но пошто је кажњоно лице било из општине В., суд је актом писао суду општине В. 22. маја пр. год. и 6. јула да пресуду над окривљеним изврши и суд овај са повраћајем акта извести, и то је остало без успеха. Најзад суд је под 5. августа и 10. окт. пр. год. писао полиц. власти да нареди општ. суду В. да наспрам осуђеног казну изврши и суд извести. Но суд општ. извсстио је нолиц. власт да је пресуда по § 396. кр. зак. застарила, и власт од овог суда актом изискала пресуду. Моли се уредништво за објашњење: ко је крив за застарелост — или овај суд, или суд општ. В. одакле је осуђони, и ко ће доћи под § 128. казн.закона, као и да ли исти важи за ту застарелост ? с( — На ово питањо одговарамо: Тај суд учинио је са своје стране све што је требало и што је могао, да се пресуда на време изврши. Кад то ипак није учињено, онда одговорност лежи на часиицима општине, одакле је осуђени. Ако се утврди: да су они намсрно пропустили да извршо ову нресуду, онда би одговарали за дело из § 128. кривич. закона, иначе административно дисциплински. ОДЛУКЕ ДРЖАВНОГ САВЕТА И КАСАЦИОНОГ СУДА

Један случај умесно примењене казне над општинским одборником, што је напустио одборску седницу пре свршетка. Алекса М., одборник општине С,... узет је на одговор због тога, што је напустио одборску седницу од 14 јуна, 1911 год. у току рада. На свом саслушашу изјавио је, да је седпицу напустио зато, што га је заболела глава, и што му је, услед велике вике и ларме у седници, јако позлило. Надзорна власт нашла је, да овде стоји дело из чл. 162 зак. о општинама, па га је казнила са 50 динара (чл. 1670 зак. о општинама). По нзјављеној жалби, III Одсек Држ. Савета нашао је. да је решење надзорне власти на закону основано. С тога ,је на основу чл. 170 зак. о општ. решио, да се жалба одбаци као пеумесна. Одлука од 2 новембра 1911 године № 10283.

Казна према општинском одборнику, за изостанак од седнице одборске, може се применити тек онда, када надзорна власт по оцени његове одбране утврди, да свој изостанак није оправдао. Председник општине к.... преставио је надзорној власти, да Милорад С., одборник исте општине, није хтео доћи на одборску седницу, која је била 14 септембра 1911 г. па је молио да се са њим поступи по чл. 162 зак. о општинама. На свом саслушању, одборник Милорад изјавио је, да је до сада присуствовао свакој одборској седници, а 14 септембра није могао у г след болести сина. Надзорна власт нашла је, да овде стоји дело из чл. 162 зак. о општинама, па га је, на основу чл. 167. истог закона. пресудом од 19 новембра 1911 год. № 30769 казнила са 20 дин. По изјављеној жалби, III Одсек Државног Савета нашао је, да пресуда надзорне власти не одговара закону с тога, што се из послатих аката пе види, да јс падзориа власт побила и обеснажила жалитељев навод у одбрани, да је са сед нице одборске изостао због синовљевс слабости. Стога је на основу чл. 170 зак. о општинама решио, да се ожалбена пресуда поништи. Одлука од 5. децембра 1911. године ,У» 11212.

Један случај неумесе примене чл. 152. закона о општинама. Младен С.. благајпик општине м.... поднео је оставку на благајништво и молио општински одбор да му је уважи. Одбор општински на свом састанку од 26 . октобра 1911. год, уважио му је оставку и иа његово место за општинског благајника изабрао одборника Ђорђа Т. Надзорна власт решењем од 1. новембра 1911. год. № 32595, задржала је од извршења ову одлуку из ових разлога: