Policijski glasnik

СТРАНА 70.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

Кад се из одлуке одборске од 9. октобра 1909. године А« 18490. види да је молиоцу Сотиру ово имање дато под закуп за четири године, рачуиајући од 1. јануара 1910. године, према чему рок закупу истиче 1. јануара 1914. године, опда општински одбор према §§ 699., 701 и 703. грађ, закона није могао, на две гогине пре истека уговора о закулу, продужавати овај закуп још за десот година, У толико пре што закупац за наводе у својој молби о продужењу овог закупа није иоднео ни одобрене планове и остало, из чега би се могла извести и њогова озбиљна намера за побољшање и улепшање овог општинског имања, што би једино могло датн повода одбору да се упусти у решавање, да ли у општс има места за продужење рока закупу на оволико дуго време пре истека уговора. У жалби, изјављеној Државном Савету, пуномоћник општински навео је, да решење надозрне власти није основано на закоиу, јер по чл. 152. зак. о општ. надзорна власт може задржати од извршења само оне одборске одлуке, које би биле противне законима, законским уредбама шга законитим наредбама државне власти. Код ове задржате од извршења одборске одлуке но стоји ни један од ових елучајева. Прописи грађанског закона, на које се начслство у свом решењу позвало, односе се на сасвим друге случајеве, и они се код ове одлуке никако не могу применити. Нема ни једне прецизне законске одредбе, која би одбору, па ни приватним сопственицима, забрањивала, да могу своја имања издавати нод поновни закуп, про истека првог закупа, — а оно што није законом забрањено, слободно је радити. Трећи Одсск Државног Савета нашао је, да решење надзорне власти но може остати у снази с тога, што се иа овај случај не могу применити прописи, наведени у истом решењу, а одлука општинског одбора о односној ствари, према тач. 3. чл. 86. зак. о општинама, коначнаје. С тога јс, на основу чл. 170. зак. о општинама, решио, да се решење надзорне власти поништи. Одлука од 3. јануара 1912. године № 11955. Ако је место председника општине упражњено, или је он спречен, онда га заступа најстарији по годинама писмен кмет. Председник општине г.... поднео је оставку и молио одбор да му је уважи. Општински одбор на свом састанку од 23. новембра 1911. год. донео је одлуку да се председнику уважи оставка, а на место његово за заступника председника, у смислу чл. 38. зак. о општинама, одредио је најстаријег писменог кмета Пејка М. Ову одлуку примила је к знању надзорна власт решењем својпм од 25. новембра 1911. год. № 10847. Доцније, после овога на 33 дана, једно приватно лице извостило је надзорну власт, да јо кмет Пејко, који је одређен за заступника председника, млађи но го-

динама старости од другог кмета Благоја, п да би, по чл. 38. зак о општинама, овај Благоје требао бити одређен за заступника. Падзорна власт, уверивши се да је кмет Благоје старији по годинама од кмета Пејка, на основу чл. 152. зак. о општинама, решењем својим од 30. децембра 1911. год. Лј 13007. задржала је од извршсња одлуку одборску, као противну чл. 38. и 121. закона о општинама. По изјављеној жалби, III Одсек Државног Савета нашао је, да је решење надзорне власти правилно и на закону ооновано. С тогаје, на основу чл. 170. зак. о општинама, одбацио жалбу као неумесну. Одлука од 18. јануара 1912. године № 423. Деловођа општински може по чл. 158. закона о општинама бити кажњен за неизвршење само оних дужности, које су предвиђене у чл. 115. истог закона. Никодије Р., председник, и Милутин М., деловођа општине с...., узети су на одговор због неизвршења наплате по пресудама првост. суда и Главне Контроле, ма да им је двема наредбама среске власти нарсђено, да ове наплате извршо у што краћем року. На свом саслушању, председник је изјавио, да наплате није могао извршити с тога, што су они, од којих се наплата имала извршнти, сада без новаца. а међутим у пролеће би имали од куда платити, то им није хтоо вршити продају, пошто и иначе наплата за то врсме не може застарети. Деловођа пак изјавио је, да њему у дужност нијо ни стављено да врши наплате, према чему у овом случају овде и нема дела неизвршења наредаба надзорне власти. Надзорна власт нашла је, да су председник и доловођа овим"овојим поступком створили кривицу казниму по чл. 158. зак. о општинама, па их је решењем од 13. ХП-911. год. № 20121. казнила. и то председника са 25 дин. а деловођу са 60 динара. По изјављеној жалби, III Одсек Државног Савета нашао је, да је решсње надзорне власти, у колико се односи на казну председника, правилно и на закону основано, алн да не може остати у снази у колико се односи на казну деловође с тога, што со из послатих аката не види, да он није хтсо извршити ма коју од дужности, предвиђених у чл. 115. закона о општинама па се на њ није могла ни.да примоти казна предвиђена у чл. 158. истог закона. С тога, је на основу чл. 170. закона о општинама, решио, да се жалба председника одбаци као неумесга а да се решоње надзорне власти, у колико се односи на казну деловође, поништи. Одлука од 19. јануара 1912. године № 210. Јос. Н. Ст.

У оцену правилности извршне пресуде изречене по грађанском спору не може се суд упуштати у кривичном суђењу дела кривоклетства учињеног према тој пресуди. Ниротском првостопеном суду биоје оптужен Ђ. М. из Пајежа за то, што се на дан 19. августа 1910. г. у општини мирановачкој заклео да ништа не дугује С. удови Ј. П., нити пак што пок. Ј. и да није написао и потписао признаницу нздату за дуг у 202 динара, док јс на против ислеђењем обратно утврђено, те је на тај начин створио ссби кривицу предвиђену и казниму по § 266. крив. законика. Првостепени пиротски суд, по свршеном ислођењу, упустио се у оцену изречено извршне преоуде на основу које је заклотва положона, па јо нашао да је иста неправилна за то, што у спору по коме је изречона није било тужиоца', јср је исти спор повола С. удова Ј. II. наводећи да је оптужени дуговао њеном мужу пок. Ј., а нија поднела доказе да јо она наследница пок. Ј., и што је суд пресудио спор на основу ионуђене заклетве, ма да је тужитељица иету понудила поред поднете признанице оптуженпкове, коју овај није признао за своју, всћ је требао да извиди истинитост поднете признанице и према томе спор пресуди. Према овоме пиротски је суд нашао, да кад није могло бити грађанског спора, не може бити ни дела крпвоклетства и за то је решењем евојим од 11. јануара 1911. г., № 600 пустио оптужонога испод суђења. По жалби државног тужиоца Касационп Суд у свом I оделоњу примедбама од 22. септембра 1911. год. № 11767, поништио јо ово решење пиротског суда, а са разлога: „Како је поднета пресуда општине мирановачке од 19. августа 1910. године № 1700 извршна, то јо суд погрешио, што се и упуштао у оцену о њеној правилности, већ је био дужан да према истој, онаква каква јо, цени: да ли овде има дела и крпвичне одговорности за оптуженог, па да затим, а у вези са осталим ислеђеним Фактима, донесе своју одлуку по овоме оптужењу, а не да се ненадлежно сада упушта и у расматрање њено, када је иста пресуда оглашена за извршну још 29. августа 1910. г, № 1770. Првостепени пиротски суд нијо усвојио ово примодбе Касационога Суда већ је дао следеће противразлого: »Да ли у извесном случају постоје елемонти за појам кривичног дела суд има да цени ио доказима, којс ислеђењс пружи с обзиром на све окОлности и моменто инкриминиеано радње, који би јој давали карактер кривичног дела. Са овим у нераздвојној вози ето.ји и одредба § 5. крив. с. пост., по којој се и суд има старати да невини не буду гоњени, а повини да не избегну заслужону казну. У овомо, суд мора, по званичној дужности мотрити како на околноети, које казну отежавају, тако и па оне, које