Policijski glasnik
СТРАНА 18.
ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК
БРОЈ 3.
за секретара друге класе начелства округа чачанског Радомира П. Васиљевића, начолника исте класе среза качорског, по службеној потреби: за секретара треће класе начелства округа крушевачког Милутина Кокановића начелника исте класе среза млавског, по службоној потреби, и за секретара треће класе начелства округа подринског ГаврилаЈевтића, полициског писара прво класе начелства округа крушевачког. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела, 15. јануара 1913. год. у Београду.
Његово Величанство Краљ Петар 1 благоволео је, на предлог Министра Унутрашњих Дела, поставити: за полициског писара прве класо среза пожешког Драгољуба Н. Николића, писара прве класе среског суда среза колубарског, округа београдског, по молби; за полициског писара прве класе начелства округа крајинског Витомира К. Денића, полициског писара исте клаее среза деспотовачког, по службеној потреби, без права на накнаду путних и сел^дбених трошкова; за полициског писара прво класе начелства округа врањског Радисава Ђ, Ђорђевића, полициског писара исте класе среза левачког, по службеној потреби; за полициског писара прве класе начелства округа београдског Чедомира Ј. Рајића, полициског писара исте класе среза љубићског, по молби; за полициског писара прве класе среза беличког Живка М. Николића, прођашњег полициског писара; за полициског писара друге класе среза драгачевског Живка Миливојевића, пређашњег полициског писара ; за полициског писара друге класе начелства округа крушевачког Бранимира Лазића, порезника шесте класе пожаревачког пореског одељења; за полициског писара троће класе сроза ужичког Светислава Дробњака, полициског писара исте класе среза деспотовачког, по службеној потреби, без права на накнаду путних и селидбених трошкова; за полициског писара треће класе начелства округа нишког Мирослава Св. Динића, пређашњег полициског посара; за полициске писаро треће класе среза параћинског: Константина Вукосављевића, пређашњег полициског писара и Божидара ТриФунца, апсолвираног правника; за полициског писара треће класе Управе вароши Београда Николу Деду, апсилвираног правника; за полициског писара трсће класе начелс гва округа топличког Драгутина Маленића апсолвираног правника; за полициског писара трећс класе сроза посавског, округа београдског, Милана В. Стојановића, апсолвираног правника; за полициског писара треће класе среза копаоничког Драгишу М. Миловаиовића, апсолвираног правника;
за полицнског писара треће класе среза алексиначког Љубомира Ј. Филиповића, апсолвираног правника; за полициског писара треће класе среза нишког Мијаила Јовановића, апсолвираног правника; За полициског писара трећо класе среза кључког Милоша ТриФковића, апсолвираног правника. за полициске писаре треће класе сроза деспотовачког: Ђорђа Јовановића, свршеног матуранта и Михаила Љ. Шумадинца, практиканта сроза тамнавског ; за полициског писара трећо класе среза јабланичког Жарка Л. Богојевића свршеног ученика Трговачке Академије ; за полициског писара треће класо среза моравског, округа пожаревачког, Александра Лукића, практаканта сроза орашког; за полициске писаре трећо класо среза љубићског: Милана Тодоровића, практиканта првостепеног суда за град Бооград и Душана Атанацковића, писара општине соко-бањске и бившог полиц. практиканта; за полициског писара треће класе среза заглавског Животу Величковића, практиканта начелства округа крагујевачког; за полициског писара треће класе среза добричког Радивоја Ж. Миловановића, практиканта среза темнићског; за полициског писара треће класе среза масуричког Михаила С. Павловића, пређашњог практиканта; и за полпциског писара трсћо класо среза јасоничког, округа крагујовачког, Душана Поповића, пореског помоћника среза јабланичког. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела, 15. јануара 1913. год. у Београчу. • ЗАДРУЖНО НАОЛЕДНО ПРАБО по ГРАБАНСКОМ ЗАКОНИКУ КРАЉЕВИНЕ СРБНЈЕ
(наставак) Ствар није лака стога што је право представљања (репрезентације) једна фикција: ту се претпоставља да је ауктор, који је умро пре с1е сиш8-а, жив, и оно што би он, од заоставштино с1е сшиа-ове, наслодио да је овога преживоо, наследиће сада његов син односно кћи (§. 399. Грађ. Зак.). Фикција, дакле, не одговара стварности (в. још и Фикцију из §-а 43. Грађ. Зак.: »Дете зачето али још нерођено, сматра се у призрењу права као да је и рођено....«), те стога њих може једино законодавац установити. Судија и коментарист ие могу, дакле, уводити фикције тамо где их сам закон не предвиђа: јер би то значило да они стварају закон, што није у њиховој власти. Тако, што се наслеђивања тиче, у Француском праву, наслеђивање репрезентацијом ограничено је само на потомке синова и кћери и потомке рођене браће и сестара(чл. 740.
ал. 1. и 742. први део Франц. Грађ. Зак.') Преко тога нико не можо наследити потте аНепо, помоћу представљања, већ само погшпе ргорпо, помоћу свога сопственог степона, и судија и коментарист имају да со и ту, као и ипаче, држе правила: Без ПсМопз аоп1; с.1о <1го11; (НгоИ (фикције се имају најуже ту.мачити.) У нашем праву, наслођпвање репрозентацијом јесто општи принцип код пнтестатскога (законскога) наслеђивања: он је спроведен кроз обе лозе (мушку, очеву, и женску, материну' 1 и кроз сва кола, што се внди из одредаба §§-а о96. а 408. Грађ, Зак. 2 ). Питање је само ово: да ли можемо ропрезентацпју, основану, као што смо видоли, на једној фикцији , пренети и на задругу, специално на потомство удатих кћери оних који су умрли у задружном стању, или ћемо казати да то ве може бити, чим Рошење од 21. Новембра 1859. год. право репрезентације изрочно не консакрира, јер бисмо, иначе, повредили принцип: 1еа ПсМопз воп!; с1е <1го11; е1гоЈ1; ? Ми мислимо да троба применити и овде принцип репрезентације: то је опште правило, и оно се има, код интестатскога наслеђивања, применнтп свуда тамо гдо се од тога није изречно одступило. Осим тога, по §. 527. Грађ. Зак., за задругу вреде, у начелу, они исти прописи о наслеђивању који и за инокосну кућу: примена ових прописа на задругу отпада само онда ако о томе имамо у закону изречну одредбу, што за репрезентацију није случај, пошто ниједно законско наређење не изузима задругу од принципа репрезентације. Осим тога, законодавац је, својим Решењом од 28. Повембра 1859. године, хтоо женску децу у задрузи умрлих подвргнути, такођо, под прописе о женској деци у инокосним кућама, а то повлачи, наравно, и примену принципа репрезентације, као принципа који вреди и за жонску децу у породицама инокосним. Најзад, какав је разлог репрезентацији? Он лежи у прозумираној љубави (1е сишз-а — љубав која је основа цолом систему интестатскога наслеђивања — за потомке његовог најближег сродника, сродника који би га наследио да га је надживео: с!е сшиз је бпо, како Француски аутори веле, пренео своју љубав са тога свог најближег сродника на његовог живог потомка, због чега је логично допустити да сада овој, представљајући
А ) Законсдавац се је, вели В. 1.,асап1;те1че (Рг6с1& &е агоИ сгг?И, 4. II, р. 45), задржао (овде) на једној правичној средини, између система сувише ускога новеле 118., по којој су право на репрезентацпју (—у побочној линији —) имали само синови и кћери од рођене браће и сестара (— синовци и синовице, сестрићи и сестричине —), и сисгема сувиш^ широкога закона од 17. Нивоза године IV., који је допуштао репрезентацију у побочној лииији без икаквога ограничења. 2 ) Да је, код интестагскога наслеђивања, нраво представљања једно генерално иравило, то се види и из §-а 473. Грађ. Зак., у коме стоји да: «Ако је наследник, или испорукопримац (легагар) умро ире завештаоца, то остављени део не прелази на њине наследнике, ако им иначе то нраво не припада у , што значи да ираво репрезентиције не постоји код тестаменталнога наслеђивања.
%