Policijski glasnik

СТРАНА 292.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 37.

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО ДОГАЂАЈ НА ДРУМУ Диван јесењи дан. Ведро н сухо. И с једне и с друге стране пута, који иролази ретком шумом, лежи маса разбацаног увелог лпшћа најразновснијих боја. Лак, пријатан еептембарски новетарац носи и развлачи ваздухом блиставе и нежне кончиће јесење свиле. Весела песма младнх сељанчица, чнјс се беле, чисте кецеље лелујају на ветру тамо доле, усред њива, пријатно павештава, да је отпочело време кукурузне бербе... Високо горе, над њивама, забранима н потесима, лебди, у ваздуху, немровидно јато ластавица, и њихово сетно и брижно цвркутање пред селидбу звони као последње збогом лепим селима, градовима и долииама... Веселе берачице из иожутелих, зрелих њива, уздигну, овда онда, своје лепе девојачке главе, па, пратећи погледом кретање правилних ластавичјих редова, несташно пм довикују, кроз осмех: „Срећан пут! Срећаниут!« Па, затим, опет спуштају погледе и безбрижно и спокојно прихватају се посла. Пико и не примећава тамо, на оном, травом покривевом, брежуљку с десне стране пута, две женске прилике. Једна је старица; друга је девојчица, Баба и унука. Баба је забрађена црном сатинском шамијом и подштапа се штаком, а унука носн лак, ружичаст шеширић са лелујавим црвеним трачицама. Биле су на гробљу, куда иду обично сваке суботе. — Ено, дете моје, онде је твој отац ногинуо ! рече старица девојчици, показујући јој руком на једно место, покрај самог пута, у близини старе камене чешме. Онде, између оне прашљиве липе украј друма и оног јасена. Девојчица, која је то од своје стара мајке чула бар двадесет иута до сада, узе изглед љубопитства, добродушно се правећи, да то сад првн пут чује. — Је ли онде мајка? — упита пажљиво своју добру стара-мајку,

иружајући и сама своје лепе, де/гињске ружичасте прстиће, ка месту кобног догађаја. — Онде, онде, дете моје! — А, како је то било? Зар ја то нећу никад чутн? питаше девојчица, уверена унапред, да је свеколико њено љубопитство узалудно, и да ће јој баба и сад, као и увек, гладећи је руком по коси, одговорити: »Још си мала, бабина птичице ! кад порастеш, и кад будеш могла и разумети што ти будем причала, тада ће ти баба приповедити цео догађај!® Али како се изненади лепа девојчица, кад је баба ухватп неншо за руку и посади уза се на првп бусеп сухе траве, па, погледавшн је једним дугим погле^ом, као да се зар хтела уверити о разборитости девојчета, рече: — Е, сад је време, бабина птичице. Прошлог месеца си навршила четрнајест и ушла у петнајесту годину. Нека ти је са срећом! Сад си у стању све разумети!.. Слушај, дете моје! Слушај пажљиво! И то, рекавши, добра старица привуче к себи своју добру малу унуку и узе јој приповедати трагичну историју свога сина... Било је то пре дванајест година. Дан је био јесењи и овако исто сунчан, као данас. На овом истом друму, који се одавде лепо види, око четири часа по подне видела се двоја кола, где јуре у супротннм правцима. Једна су ишла из вароши у село, друга из села у варош. Прва су била Фијакер, друга обичне сељачке таљиге. У Фијакеру је било иет лица: на задњем седишту двојица и то: наш комшија Милан и твој јадни отац ; на предњем седишту седео је кум-Марко, кмет наше општине, а горе, на бок: кочијаш и општински пандур Милован... Ишли су на панађур у оближње село, и, у брзој вожњи, весело су ћеретали. — Да одседнемо пред Славковом шатром кад будемо на вашару рећи ће Милан. — А што баш иред њом? упита Марко. — Има брате, црно вино као гром! — Онда хоћемо, кад је тако. Али тн да частиш, Марко! Право је,

три године, брате, кметујеш... пријатељски дира Милан Марка. — А да се, нешто, ти ниси ужелео кметовске столице, а? Ево, још само до конца ове године, па ти је после, вала, свесрдно устунам!.. Кметуј, брате, и срећно ти било! Али, упамти, кад постанеш кмет, поред осталих кметовских дужности имаш још једну, најважнију: на свима вашарима, пан&ђурима, и у свима каФанама, где год се нађемо, и кад год се нађемо, ти настиш ! Јеси разумео? — Ха! Ха! Ха! — смеју се сви весело у колима. — Пристајем — вели Мплап само под условом, да, кад ја будем кмет, да Мијушко буде председник. Хоћеш Мијушко? — рече — н окрете се твоме јадном оцу. — После две године могу. Али надогодине пе ! Заузет сам послом: зидам за се нову кућу — рече Мијушко, и не слутећи, добросрећник, да ће му „нова кућа (( већ после два минута постати савршено непотребна, ноштоће стећидругу, » вечну кућу.« Док су у Фијакеру, тако, весело ћеретали, занимајући се сновима о далекој будућности, дотле су им, од супротне стране, ишле у сусрет некакве сељачке таљиге, вучене од два бесна вранца. У таљигама је било шест сељака. Пет њих седели су збијени један уз другог, а шести је лежао на поду од кола. Они што су седели, били су сви зајапурени, црвени у лпцу, закрвављених очију, знојави и разбарушени, — били су свн пијани. Онај, пак, што је лежао у колима, имао је затворене очи, и неприродно развучене, и, поготову, онакажене црте лица, као у онесвеснута човека, — бпо је мртав пијан. Сви су се враћали с панађура. Још из далека чула се њихова паклена граја. и певанка. — Терај, брже Симо! — Удри.' — Ух, ала је запара! — Стани, онде пред првом крчмом, да се мало расхладимо и приватимо ! — Живео ! — Вози! — Терај! А кроз све те збркане, крештаве, полу-животињске узвике, продирала