Policiski rečnik : Knjiga prva A — E

ње, док се појављени спор не расправи код надлежних судских влаCID: | · Ове одлуке полицијских – власти, "које се доносе на основу законских одредаба из главе Пи Ш Гр. 3., имају, дакле, свога ослонца у битној дужности ових власти: да се старају о одржању | постојећег правног поретка. (В. и 8 466 Гр. С. П.). Приликом расправљања питања о државини, треба увек полазити од 5 202, у коме се вели: „Где се распра о праву на државину дигне, па се сумња роди, онда се држи, да је на онога страни право, који управо ствар држи. Онај коме то драго HHје и противслови, нека противно до| каже.“ Омисао овог законског прописа у овоме је: Онај који има државину на извеској ствари, сматра се да има и право на државину, а ако неко противно тврди, треба то да и докаже. · Овим законским прописом, који важи и за покретне и за непокретне ствари, држаоци су, због самог факта државине, стављени у врло повољан положај у случају спора, јер су ослобођени доказивања свога права на државину, пошто се претпоставља да њихова државиња има правног основа. Изузетак од овог општег правила, био је учињен за „сукобе“ о државини непокретног имања, за. време рата или у току првих шест месеци по указу о демобилизацији, у којима су предратни држаоци, у недостатку писмених доказа, имали прече право на државину и у оним случајевима, кад се имање није налазило у њиховим рукама (чл. 91 уредбе о правној ликвидацији стања створеног ратом). 6) Oopmwaj (yaykamuno) HWHje WDamnна последица државине саме по се-

би, него је само последица особено. квалификоване државине, и проте- | ка извесног, законом одређеног времена (рока застарелости или одржаја), за које је таква државика трајала. (В. Застарелост).

Врсте државине.

По нашем Гр. 3. разликују се ове врсте државине ствари: а) Правична пили законита # непра-

вична или незаконита.

По 8 900: „Државина је онда тврда и има силу и важност, кад је правична, т. ј. на праву OCHOвана, које ће онда бити, кад туђа права с тим остају невредима, нити се нарушавају. Тако, ствари које нису ничије, сваки слободно и правично заузети може. Ако ли су ствари туђе, без воље онога чије су, или без пресуде судске или · опредељења. закона, не можеш их заувети ни правично држати.“ Дефиниција правичне државине

у овом законском пропису није тачна, јер правична државина може постојати и онда кад се њоме туђа права врећају и нарушавају (кад н. пр. неко у незнању купи крадену ствар). Погрешка ова потекла je отуд, што су редактори нашег Гр. 3. рђаво разумели. и превели одредбе аустријског Гр. 3. о државини, по којима се за правичну државину тражи да почива на неком за прибављање способном правном основу, невезујући ово ни за какву погреду туђих права. Тако исто пог- | решно су схваћени и преведени и изрази: „без воље онога чије су“. јер то значи без воље сопственика | — и целој ствари даје други вид — | док у оригиналу стоји без воље пређашњег држаоца. (Природа државине % оспова њене правне заштите од | Г. Гершића). o

Правичност или неправичност др-