Policiski rečnik : Knjiga druga Ž — Lj

6) Кад кирајџија не плаћа на време кирију он је, по смислу 53 703 Гр. 3. рђав платиша, и зато има, места раскиду уговора о 3акупу“. (Бр. 3152/1874 т.); | |

в) „Два су случаја о којима је реч у 5 682. Гр. 3. Први случај замишља. коначни и потпуни уништај целе закупљене ствари, њено такво упропашћење да престане постојати — суштаствовати. Други пак случај претпоставља упропашћење једног дела („од чаCTH ) од закупљене ствари, тако да тај пропали део престане суштаствовати. У првом случају, по природи ствари, престаје уговор, јер је нестало предмета о ком гласи. Закуп је уговор по ком се купује употреба ствари. Ствар треба, да постоји те да се може употребити и да се за ту употребу што плати. Кад ствари нестане саMO по себи излази да уговор за куша о тој несталој, упропашћеној ствари престаје, Ho кад ствар не пропадне сасвим него од чести, т. Ј. неки њен део, онда, почем је окрњена, употреба, природно је, да према 5 682 Гр. 3. треба да се и цена што се за употребу плаћа смањи, јер уговорена цена схвата употребу целе ствари, па кад ствар није остала цела, ни цена не може да остане у целости. А почем упропашћење од части може имати толике сразмере да закупцу оно, што је остало од закупце ствари, не може да послужи за, постигнуће циља, који се гакупним уговором хтео постићи, закон даје право закупцу да тражи да, се и у том случају уговор закупа раскине. Како се у привременој немогућности употребе закупљене ствари не налази њено упропашћење, нити се по томе, што једна

Полициски Речник

Ћ 2

ствар за неко време није | бити употребљена, може рећи да је пропала, било од части било у целости, то се на такав случај и не може применити 5 682 Гр. 9., јер неупотребљивост закупљене ствари од чести не даје закупцу право на одустанак од уговора пре рока“. (Бр. 2930/1877 т.);

г) „Кад ко према 8 704 Ip. 9.

ag |

могла.

тражи накнаду штете и изгубљене =

добити, онда, је он дужан доказати

да, је исту и претрпео односно из- И губио, јер 8 704. Гр. 3. не даје бев-

условно право на накнаду“. 0. С. Бр. 2027/1885 г.);

д) „У нашем ву постоје два, основна принципа: прво, да је својина извеснога Добра. савршено господарство на исTOM, SS 211 и 292. Гр. 9., и друго, да хипотековани терет при продаји добра иде са. продатим имањем —88 211, 326 и 329 Гр. 3. Сваки од ова два принципа трпи у својој примени извесна ограничења. Тако кад купац извесног – непокретног добра под хипотеком, прибелешком, · удовичким уживањем или хипотекованим закупом, прибави својину истог, то је његова својина, ограничена, у својој садр-

—

жини у толико, у колико је има-

ње прибављено под означеним теретима. Овај принцип ограничења потпуне својине постојањем овначених терета важи код свих преноса, било приватних (из слободне руке), било јавних (путем лицитације). С друге стране, принцип преласка хипотекованих терета са продатим имањем на новог

(0.

грађанском пра-

купца трпи ограничење ~ у томе, |

што се ови терети скидају при издању тапије купцу — S 211 Гр. 3. и 5 489. Гр. С. П. Но код ових терета, који постоје на каквом хипо-