Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

СУМЊИВИ ЗНАЦИ ПРЕД ЖЕНИДБУ 229

Али, и на страни Краља Александра има знакова, који обелодањују, да је он реггирао на нешто, што је широј публици било тада непознато, али је њега морало дубоко тиштати. Зна се, да су после женидбе, почели у „Малом Журналу“ излазити чланци под насловом „Владановштина,“ у којима је поред система владавине, који је тим именом крштен, нарочито нагрђен Краљ Милан“.

У то време пада и кињење др. Владана Ђорђевића, који је се морао уклонити из Србије у Беч, оптужење и осуда Ђорђа Генчића, по нашем мишљењу све из страха од Краља Милана, које је Министре Краљ с тога нарочито сматрао као опасне по њега.

На све ове погрде Краљ Милан је бутао, повлачио се, тако да је изгледао да је ншчезао. Доиста, једно оправдано презрење могло је бити једини одговор с његсве стране“. И онда су дошла ужасна открића, која су душу његову могла до дна потрести и гнушањем је испунити. То је откриће било: да је интелектуални покретач атентата на њега, извршеног 24. јуна пр. год. био нико други, до син његов, у заједници са овом истом садашњом женом. тадашњом наложницом. То се, нарочито после смрти (вешања) у затвору беогр. главне полиције, Живка Анђелића, пред претресе на преком суду (у августу 1899), увелико зуцкало у народу — али је страшно било изнети такве оптужбе, док их није потврдио сам отац краљев, а за историју нарочито овековечио др. Владан Ђорђевић, у свом делу „Крај једне династије“ (Св. 25. и 26. стр. 676. и даље, одељак: „Краљ Милан у Бечу“). После онога, што је ту аутентично изнесено, сваки је даљи коментар излишан. Потомство ће с гнушањем читати ова недела сина према оцу.

У тој кампањи противу Краља Милана, проживљен је и остатак године 1900. Она је била и последња за Србију знаменитога „Деветнаестог Века,“ века њеног васкрса и рашћења.

За то време, отац Краљев био је представљен као последњи човек,.....

1 Напади су били тако опори, ружни, да су изазивали опште чуђење, да се „О оцу краљевом“ могло и смело онако одвратно писати. А кад је одговорним лицима тога листа, са неутралне стране приговорено, да је то и сувише, онда је на то просто одговорено: да се за то немају они шта бојати, јер је то све по жељи и наредби, добивеној у Краљевом винограду у Смедереву. Краљ Александар је дакле дао упут да се тако безобзирно изнесе на јавност живот и име његова оца. Како није дошло до физичког убиства, онда није требало да изостанебар морално. То је, наравно. само срамотило јавне и тајне ауторе и инспираторе ових погрда и учинило да оне промаше своје дејство. На против, Краљ Милан, који у своје време није ни издалека био пример владалачке исправности, који је свесно грешио, и носи пред историјом тешку одговорност за многа зла, која су се у Србији десила, сад је наједанпут, у очима света постао трагичан јунак, који је само жаљење изазивао.

2 Кад је Вук. Петровић, дошав у Беч, отишао једном Краљу Милану, у његовом новом стану Јоћаппез раззе 16., Краљ је говорио само о уређењу своје нове куће у Бечу и др. ситницама, избегавајући сваки говор о политици и српским приликама. А кад је Вукашин, који је био пријатељ Краљу Милану, ипак додирнуо најновије неке прилике у Србији, Краљ је само рекао. да неће да зна ни за шта, после грдњи, које су га у Србији постигле; а он мисли, да је за двадесет година своје владе, ваљда чим било вадужао, да га не само толико не нападају, но да ко год бар о њему добру реч рекне.