Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

суМЊИВИ ЗНАЦИ ПРЕД ЖЕНИДБУ 931

има се додати, да је Краљ Александар морао просто присилити _

прваке скупштинске да приме онаку Беседу и даду онакву адресу. Посланици су у очи дана адресе на уобичајеном састанку у двору, све могуће чинили и молили, да се остави на миру Краљ Милан, али то није помогло, пред неумољивим сином његовим. „Он је (краљ Милан) један дроњак“, узвикнуо је Краљ Александар пред присутним посланицима: „Може бити да се ви плашите њега, али нога његова неће ступити на. "ову земљу. Пре ће он доживети, да поставим“ Петра Карађорђевића за дивизијара у Мишу, но-што. ће доћи амо“, завршио је син о оцу, како је писцу 0. д. о томе учинио и поновно саопштење радик. посланик на Скупштини Михаило А. Поповић, доцнији саветник (1907), као присутан то вече у двору.

Но, то је било и последње, што се још могло Краљу Милану на земљи десити. Савремене, аутентичне сведоџбе тврде, да је овај удар јако заболео Краља Милана, који је већ био на болесничкој постељи у Бечу, и болест је почела узимати опасан обрт.

На вести, које су околишним путем допирале до српског двора у Нишу — јер сету о Краљу Милану није водило никаква човечанска рачуна — да је он болестан, одговарало се ироничним осмејком, да се „Папа“ прави важан и да се претвара, да симулира.

И Краљ и његова влада прешли су преко тих вести даље на „дневни ред“. Скупштина је продужила свој посао. А и шта би имали да чине за здравље једнога разкраља, кад су га сви сургунисали 2! |

Но, што се више улазило у јануар месец, нове 1901. године, све су више учестале вестио све већем ослабљењу Краља Милана, који је прво био оболео од инфлуенце, па не оздравив пот“ пуно, дочекао јеи проводио у Бечу неку своју родбину (по мајци) из Румуније и назебе поново. Ово га обали у постељу и појаве се први знаци плућног запаљења, после којих лекари спазе све већу малаксалост срца и одмах укажу на могућну опасност са те стране.

То није остало двору у Нишу непознато; али кад. је и службено од посланства јављено да је стање здравља Краља Милана озбиљно и критично, Краљ се узврпољи и, место да појури саму Беч, да оца још у животу застане, он пошље (27. јан.) првог ађутанта, Лазу Петровића, да види шта је тамо. Али изасланик краљев само је могао јавити у Ниш, да је смрт закуцала на врата оца краљева, и да није више далеко, Па ипак Краљ Александар не крочи, да бар последњи пут загрли својега јаднога оца'.

Високом болеснику није била неизвесна крајња судба и блиски крај. „Осећам да морам умрети, рекао је једном, али је жалосно

1 Међутим око самртног одра његсвог пород личног ћирице Антона, који је чувао свога господара, савијала се једна група људи, који скоро сви беху или бегунши или прогнаници после женидбе краљеве. Александар Константиновић братанац Краља Милана, д-р Владан Ђорђевић бив. председник Министарства и Ђура Вајферт индустријалац, Милан Богићевић, а од страних пријатеља гроф Евген Зичи, беху сведоци последњих тренутака „првога Српског Краља после Косова“. Служе бено се нашао ту и посланик на бечком двору, али само по наредби, да би могао на време поднети извештај о евентуалној смрти.