Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

939 . 71 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

да ми се у непуној 47. години ваља растати са овим светом“. (Краљ Милан је рођен 10. августа 1854.).

И смрт је, кад је то говорио, била над њим раширила своја крила. Освануо је 29. јануар, натмурен зимњи дан. Болеснику је све теже и теже, и једно по једно од крајњих средстава лекарске вештине отказује своје дејство. Зној, дисање у паузама, све тише срце бије такође на размаке, док лекар, ослушнув куцање срца, које учини свој последњи от«уцај, тихим гласом објави: „Његово Величанство је умрло!“ То је било у понедељак 29. "јануара у 4. сата и 20. манута после подне, у кући бр. 16. у Јоћаппезеаззе.

Писац овог дела био је те вечери у Грађанској Касини на читању новина, кад већ у сами мрак забрујаше вгли«а звона блиске Саз. Цркве, и сви присутни знаше и са тихим више осећаним но исказаним учешћем само што рекоше: умро Краљ Милан!

И у Нишу су били обавештени тачно. Те су вести учиниле, да је двор дојурио у Београд, а Манистри су читањем указа истог дана (29. јан.) закључили Скупштину, у којој је влада објавила пре тога смрт Краља Милана. За двором дошли су у Београд и влада, а за тим и Скупштина, да корпоративно узму учешћа у свечаном погребу. Краљ је прокламацијом „даном у нашем дворцу у Пашу“ 29. јан. објавио „Народу Српскоме“ смрт „милог и непрежаљеног родитеља“, наглашујући: да је „Он и сам лично стекао право, поред озога по рођењу богоданога, да мдже вечни санак боравити покрај наших славних предака Милоша а Михамла!“ Ова прокламација, као што ћемо видети, остала је само оно што јеу истини и била, једна лажна, крокодилска суза, и ништа више. Објављена је шестомесечна „државна и дворска“ жалост; а влада именује и одбор за свечан погреб Краља Милана у беогр. Саборној Цркви, где је десно гроб два Обреновића: Милоша и Михаила,

Но док се ово усиљавање испољавало у Нишу и Београду, одигравале су се у Бечу, у стану Краља Милана и у царском дворцу, са свим друге сцене.

Из Бесграда стигне на име налог, да ађутант Л. Петровић тражи аудијенцију код цара, и уме Краља, моли за допуст да се тело Краља Милана пренесе у Београд. Цар одобри одмах аудијенцију, м, за чудо, прими га веома рано (између 6. и 7. јутру). На саопштење краљевог ађутанта, да Краљ жели пренос Краља Милана у Београд, Цар изјави: да он има молбу Краља Милана, Цару, да ако га задеси смрт ма где на територији његове државе, да не допусти да му се тело носи у Србију, већ да нареди да се сарани у коме од српских манастира у Срему. Цар је даље изјавио: да је испуњење ове молбе за њега и лична, човечанска и хришћанска дужност. Краљ Милан је ту молбу упутио Цару да би, у погледу своје личности, спречио сваку ма и посмртну интер. венцију из Србије или боље од стране свога сина... и себе искључчо тако ол последњег додира са иницијаторима атентата противу њега.

У Београду су се брзо помирили са овим, и по свој прилици није им то тако тешко пало. Краљ одреди генерала Др. Франасовића да га „заступа“ при погребу очевом.

ла