Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

|

УГАШЕЊЕ ДИНАСТИЈЕ ОБРЕНОВИЋА

време пуцњаве и страшне, велике неизвесности, догоди се и још једна сцена, какве су већ редовни пратиоци свих сличних преврата, револуција и завера. | '

Капетан Михаило Ристић, опростивши се првог гђутанта, врати се одмах на место погибије краљеве у собичку, до спаваће собе. На том узаном и дугуљастом простору! били су тек прави прозори са улице. Једен од њих, леви крајњи (из собе на улицу гледајући) би отворен, и Мих. Ристић, окренувши се војсци што је на улици, гласно изговори кратку реч, о „тиранину, кога нема више...“ нареди, те присутни дохвате мртва Краља, и с прозора га баце преко улице доле у башту... Исто се учини, опет уз кратку реч, и са лешом Краљице, пређе удове Драге Машин“.

Упитан, лопније, од писца овога дела, зашто су то чинили Ристић је одговорио: „Ако ћете право, ни сам тачно нисам знао у оном тренутку. Али једно сам, и пре тога, имао на уму: да су тамо стајали толики војници, који су доведени и дошли по заповести својих старешина, и не знајући зашто. А у току пуцњаве и свега русваја, који је од 2. часа почео и трајао све до 4. часа јутру и војници су могли већ видети, оно шта се ради. Они, који су до јутрос знали само за верност Краљу, ко зна какве су мисли сад у њиховим главама претурали, гледајући све то. Уз то је лебдила стална претпоставка наша, да је од које било стране могао

! Овај је простор једва метар и по био широк а дужине као и спаваћа соба и служио је некада и као преки пут за неспажен брз силазак с горњег спрата у ДОЊИ, тиме, што су и сада биле оздо до горе гвоздене спиралне степени (као и на одговарајуће» места, на крају другог крила двора), Гротло, кроз које се силазило Из тог простора доле, било је округло (како се види у слици) и сигурно после краљеве женидбе (као што је то све писац овог дела после страшног догађаја, видео) за нивено и добрим шрафовима притврђено. Каква игра судбиве да се и тај једини излез нађе затворен, када би можда могао бити спасоносан. — У моменту ' огибије, ту су се, у том простору, налазила два стара ормана, десно и лево, и јелан дрвени, више шкартирани, чивилук (усправан). То је све; а код левог ормана, ближе вратима, покајиване су сасушене мрље крви. Целу ситуацију ваља пренети на основни пртеж целога двора, који је, ради бољега схватања овог ужасног догађаја, унесен у ово дело, цртеж који ће помоћи и разумевање и ранијих догађаја (1. април 1898. — Женидбу 1900. и остало).

2 Из баште су оба леша унешена у једну блиску собу на доњем боју, где је др. Михел извршио обдукцију и о томе саставио протокол. Одатле су истога утра, У донесене мртвачке сандуке, обоје положени и изнесени на горњи бој двора у предсобље; и следсће воћи — како смо напред казали — без икаквих церемонија, пренети су у цркву Св. Марка, опојани и сарањени у тишини обоје у гробнецу г-ђе Ане Јов. Обреновића, чији је стари надгробни споменик дуго обележавао и њихов заједнички гроб. Споменик пак, који се сада тамо налази (поред западних врата) и на коме су, са осталим тенденциозним текстом (т. |. да су Краљ и Краљица погинули од „зликовачкеруке“ ит д.), урезана имена њихова, дело је аустријских окупеционих власти, из доба окупације Београда (1915—18, године). Чудан је то стицај, и баца још чуднију светлост на живот и крај оба последња Обреновића: да је Краљу Милану, сарањеном у Крушедолу, поставио споменик цар Франц Јозеф; а споменик сину његовом у Палилулској цркви Св, Марка, поставили су опет Аустријанци, који су као зараћени не (ријатељи ушли у Београди у Србију, Тако су Се овде притворно показивали болећиви, док су друге свештене гробове раскопавали и. пр. у Жичи владике Јање и Саве.

Пол. Ист. Србије ТУ ; 23