Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878
ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ У СРБИЈИ 25
тада већ седом Ристићу пред очима те идеалне слике из младићска доба његова и вршњака његових. У свом говору (види „Српску Заставу“ од 1896) Ристић између осталога овако износи те историјске моменте:
„Радо се одазивам дужности, већ и по нарочитим околностима, што сам овог свечаног тренутка у свом завичају, у Крагујевцу, у месту које је, као што ћете видети, и колевка Либералне Странке.
„Године 1848 беше овде у Крагујевцу знаменита Народна Скупштина одржана о Петровудну, а сакупљена тамо на рудини, под врбама, код још постојећег окружнога суда:. Беше то знаменита Скупштина по тежњама својим и по мислима, које су у њој оживеле и после се развиле, а које је мисли подстакло једно коло младих људи, тада још ђака. Скупштина захтеваше уређење војне спреме, слободније установе у управи земље, уређење просветних питања, са којима беше нераздвојно и стање учитељско. Скупштина положи захтев, да се Турци иселе из Србије, саобразно хатишерифима. „Скупштина ова саосећаше у борби браће у Војводству; иу њеној средини, у средини Омладине, беше поздрављен изасланик тамошњег Српства, прота Стаматовић, који тражаше помоћи за наше сународнике у борби, која је тамо већ била на прагу, већ се беше развила.
„Установе и нови подстицаји на путу Народне Мисли, беху главно обележје те знамените Петровске Скупштине. Ту је почетак модерног живота у Србији.
„· -. Србија је потврдила своју традицију носиоца Заставе Српства и Српске Мисли. То беше заслуга Петровске Нар. Скупштине и онога кола младих људи, које је кроз њу дошло до израза“.
Но после тога знаменитог момента настаје и један необичан застој од пуних десет година (1848—1858), када се не јавља више Народна Скупштина, када, по изгледу, и нема у Србији јавне политичке радње. Но то не значи, да је у Србији нестало и политичке борбе.
За то баш, што та борба није више била отворена, што није имала својих природних вентила кроз Скупштину или кроз штампу, она је била ипак интензивна и по својим последицама погнбаона за оне, што су били у врховима државе, у којој је сву власт концентрисала у својеруке стара „Уставобранитељска“ група или доцније названа Олигархија.
Та потмула борба трајала је пуних даљих десет година. Све противности, које је створио живот Србије од 1804 до 1848., среле су се и сукобиле у овом десетогодишњем одсеку времена: Обреновићевци и Карађорђевци, Уставобранитељи и приврженици Милошева апсолутизма, Вучићевци и Гарашаниновци, Кнез и Совет,
: Године 1301 порушен је тај стари окр. суд, али је на његовом истом месту подигнута велика гграда за окружни суд и начелство крагујевачко,