Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

26 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

све је то радило једно противу другог. А тамо, у даљини, у туђој земљи, стајао је стари Господар Милош са својим богаством, и не. без везе са људима њему оданим, потпомажући их материјално, пратећи, са сином Михаилом, ток догађаја у Србији.

Осећало се, да је овај затворени политички процес, као оно вулкан, око кога се од времена на време потреса земља, морао ма како наћи одушке. Те су одушке тражене у заверама, које су откриваче и сурово кажњаване; ове су одушке тражеље у наизменичним победама, час Кнеза над Саветом, час Савета над Кнезом, при чему је „Блистателна Порта“ присвајала улогу судије, а преко својих комесара, које је слала у Београд, а које су први представници Олигархије са фесовима на глави дочекивали. „Догађај је овај, вели Јов. Ристић, говорећи о пропасти Олигархије, сад производио немио утисах на нараштај, који је већ другојачије гледао на положај Србије према Султану“.

Борба ова, која је све више узимала вид борбе противу Кнеза и са замашним тенденцијама, добила је и своје вође. Они су били из групе старих „Уставобранитеља“, и два најјача њихова представника, Вучић и Гарашанин, удружени са богатим капетан Мишом, сачињавали су нови триумвират са одређеним циљем.

Али то је још све једнако била кабинетска борба, у којој стари „предводитељ народа“ Вучић није више помишљао да на добром хату крене у Шумадију и његову Гружу и диже буну, као некад. С тога је цела игра прешла постепено у руке другога члана триумвирата, Илије Гарашанина, човека на Западу школованог, окретног, а који је уз то дошао на положај министра унутрашњих дела, са правом командовања „гарнизоном војском“. Трећи члан, Миша, подупирао је ствар својим новцима, и не уздржавајући се да нагласи, како је на превратне циљеве утрошио на осамдесет хиљада дуката, пошто је и његова кућа дала једнога члана (зета) за „Гургусовачку Кулу“.

Ова се кабинетска борба -— како је то живо изложено у „уставобранитељима“ Слободана Јовановића — и свршавала између Двора, Савета и Министара, док Гарашанин није дошао на мисао, да у борбу уведе једну нову силу — Народну Скупштину, но које тада није било, ни по „турском“ уставу, ни по народном избору,

У напред наведеном цитату од Јов. Ристића, споменут јеи нараштај, који је другојачије гледао на положај Србије према Султану. Одмах имамо да додамо: да је тај исти нараштај другојачије гледао и на одношаје у самој Србији.

Ми га у неколико већ знамо. То је био онај нараштај, који се развијао из гнезда српске домородачке интелигенције, из Лицеја. Ђаци ове тада највише школе у земљи, беху још око 1848 године надахнути новим духом, за какав се дотле у Србији није знало. Година 1848 подстакла је тај дух у два правца: унутра за веће слободе, с поља за националну борбу. Талас француске револуције из 1848., који је запљуснуо целу Европу, доспео је и до Србије, до Београда, и пробудио идеје о слободоумним установама,