Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878, str. 343

РАТ 1876. 337

Сва ова последња наређења, била су: или према познатим нам Тајним одлукама нар. Скупштине и ове исте владе прошле јесени у Крагујевцу; или су применом чл. 56. Устава донесена и обнародована дана 17. јуна 1876. Она су сведочила да су то били п последњи дани мира, а да освиће крвава зора ратних дана, које су наговештавала и решења владе још месец дана раније (11. маја) да се обустављају за три месеца рокови плаћања, извршење пресуда и забрана (мораториум), као и прописи закона о печатњи, која се ставља под непосредан надзор власти, т. ј. да се ништа не сме печатити ни са стране у земљу уносити, без одобрења власти. Под риком топова и праском пушака, морала је умукнути Т. вв. „слободна реч“, која је, као што смо напред навели, била инспирисана, поред патриотичних мисли, често и са мало допуштеним инсинуацијама политичких противника, који су, до овог доба, хтели водити рат у рату, и наметути влади борбу на два фронта. Једна је „паљба“ морала бити обустављена, и то је била она, која би гађала — с леђа!

Све ове спреме, мобилизација, одашиљање војске на границу, издавање ванредних закона и наредаба, биле су без икаквог маскирања, дакле видне целом свету, па и страни, против које су управљене. Наши вековни историјски противници, Турци, знали су, дакле, на чему су. Спремали су се и они.

Још је недостајала и формална објава рата, пошто је углављен савева са Црном Гором и о томе потписан уговор 4. јуна у Млетцима, где су се састали пуномоћници обе владе: Димитрије Матић државни Саветник и Станко Радоњић црногорски сенатор, да потпишу и ратификације измењају.

За даљу дипломатску акцију, која је претходила Првоме рату за ослобођење и независност од 1876. године, упућујемо на најбољи извор за њено познавање: Дипломатску Историју књ. 1. од Јов. Ристића, и ми се на свима разним перипетијама овде нећемо даље устављати, сем на самом акту објаве рата: на Кнежевој Прокламацији од 18. јуна 1876. којом је Кнез, као поглавар земље,

лезницом преко Лајпцига, Дрезде, Прага и Беча до Пеште. Тек је ту, прешав на ород, могао првим правим сном одпочинути, сустигав се ув пут, нарочито Беча, са више ђака земљака. Дошав у Београд, по пријави своме Министарству просвете, оде у Војно, где се стави на расположење и 21. јуна, као одређени благајник Чачанске бригаде П. класе, преко Аранђеловца, Г. Милановца, Чачка, Краљева, Студенице, стигне, све пешке идући, у Рашку на сам Петровдан, и изађе на границу прво на „Борје“ према Новом Пазару и после горе више на „Кути“. Ту је, и путујући често до Студенице, Ивањице, на Кушиће ИТ. Д. провео све до Св. Луке, Августа 5, узео је учешћа у боју на „Голидама“, услед напада три табора низама и табора Арнаута из Нов. Пазар, остајао сам у шанцу, падао међу две војске и две унакрсне ватре, изложен Ј0] непосредно, срећно ипак изнео главу, пошто је са друговима из народне војске био срећан да се врати у исти шанац, кога су Турци напустили најпосле. По примирију, са Штабом дође у новембру у Чачак, и, најпосле, услед упрошћења благајничке администрације и укинућа места, опет пешке, преко Краљева и Крагујевца равно после шест месеци сваковрсних напора, 21. де~

цембра 1876., дође у Београд, бег положаја, без средства, без ичега, сем ратних успомена.

Политичка историја Србије 22