Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878, str. 344

338 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

са историјскога Делиграда, објавио рат Турској, пошто је и Кнег црногорски три дана раније, на Видов-дан, 15. јуна, такође издао своју ратну Прокламацију.

Али Прокламација од 18. јуна 1876. није био једнострано акт војнички, већ је морао бити и акт дипломатски, којим се рат, т. |. улазак српске војске у српске пределе у Турској, и ако фактички објављује и у дело приводи, ипак не представља да је агресивнога карактера. Како је овај двогуби задатак решен у прокламацији, најбоље ће показати по неки део из њеног текста:

„Скоро се навршује година дана, како су наша браћа у Босни и Херцеговини устала на оружје, да се бране од необуздане самовоље и нечувеног насиља.

„Патње њихове налазиле су вазда одзива у нашим братским грудима; и кад прошле године њихов вапај на ново испуни ваздух, објавих ја нашој Народној Скупштини, да ћу и сам у границама наших слабих сила настојавати, да се пронађе успешан начин, којим би се коначно успокојили они крајеви, којих нам судбина не може бити равнодушна. Пошто Србија, рекох ја, као непосредна суседка ових области, више неко ико трпи и у моралном и економном погледу, од периодичних устанака њихових становника, то је и она интересована да се таквом стању једном за свагда крај учини...“

У прокламацији се даље наводе дипломатске и др. акције, које су наилазиле на сталан неуспех код Порте. За тим се наставља: „јуначки бој продужио се и даље у Херцеговини, а крвави покољи и грозна свирепства била су, нарочито у Босни, на дневном реду. Е

„Према овим појавама пале су све наде, да ће се на скоро угушити побуњени крајеви. Изгледи, у место да се разбистравају, постају све мутнији, па се не можемо никако храбрити надом, да ће Србија изаћи из тешког положаја, у коме се већ скоро годину дана налази“.

Констатујући, да су сви чињени кораци за „дело умирења“ „узалудни остајали“, Прокламација даље продужује излагања тока догађаја:

„И при свем том, влада отоманска опасала је Отаџбину нашу силном војском од ушћа Тимока, до ушћа Дрине. Војска је турска заузела претићи положај према нама“. Даље се наводе пљачке башибозука, Черкеза и Арнаута дуж границе, а под „закриљем војске“.

„И ако нисмо у рату, ми подносимо све штетне последице рата.

Прокламација опет помиње даље мирољубиве кораке српске владе:

„Но и ако је рат између Српског Народа и Отоманске Порте постао неизбежан, ја сам опет отправио у Цариград представку, да ће војска српска у име законите самоодбране, у име човечности и братских осећања, која нас вежу за нашу потлачену браћу, да уђе у побуњене крајеве, да поврати мир, да их уреди на основима правде и једнакости, без призрења на верозаконске разлике.