Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878, str. 345

РАТ 1816. 339

„На Порти је сад, да рекне своју судбоносну реч и да заустави проливање крви“.

Међутим Порта је хтела да и према Србији расправи одношаје оружаном руком. Кад је прокламација издата на војску и народ, то се већ знало. Стога она продужује, одавде, говорити чисто ратним језиком:

„Срби војници! Ми не полазимо у овај рат гоњени чувством мржње и дивље освете, него проникнути неопходном потребом нашом и наше браће на Истоку, потребом општега мира. Поносећи се лепим посланством просвете и слободе, које вам је божијим Промислом на Истоку поверен, ступајте поуздано и смело напред, подижући своје оружје само против оних, који би нам на супрот стали. Прелазећи границу, знајте, да ми остајемо верни начелу целокупности Отоманске царевине, докле нас год отпор царске војске не би принудио, да судбини оружја предамо исход наше свете ствари. Наш је покрет чисто народни. Он мора затворити своје редове свима елементима социјалног преврата и верозаконског фанатизма. Ми не носимо собом преврат, ватру и опустошавање, но правду, ред и безбедност.

„Браћо! С нама ће наша храбра браћа Црногорци, с нама ће наши дивни јунаци Херцеговци, наши многобројни паћеници Босански. Наша вредна браћа Бугари чекају нас; а од слободоумња поноситих Грка можемо очекивати, да неће иза нас дуго заостати ти славни потомци Темистокла и Бочариса.

„Пођимо дакле напред, моји дични јунаци, у име Свемогућа Бога, свима народима праведнога Оца, пођимо у име правде, слободе и просвете!“

Рат је дакле објављен, сила је стављена у покрет и судар је био два дана доцније: 20. јуна, прво према Нишу, па за тим на свима границама, и према Бугарској. Сумње није било више да је судба српскога питања поверена оружју, у коме је с једне стране стајао скоро сав српски народ, представљен у двема Кнежевинама: Србији и Црној Гори, и њиховим војскама, и у устаничким четама у Босни и Херцеговини. Само је јадна Стара Србија све до Охрида, одсечена војскама, ћутала. Срби из Војводства, Срема, Бачке и Баната, из Далмације и Горње Крајине, Хрватске и т. д. указиваху жива учешћа, многи дошав и лично, да се, особито у добрвољачком кору, боре у редовима српске војске. Од Словена, који беху сви у добровољцима заступљени, најбоље су се бројно одазвали Руси. Е

Руском генералу Михаилу Глигоријевићу Черњајеву, беше предата команда најважније, тако зване Моравске војске; а многи руски официри, виши и нижи, добише поједине команде — као н. пр. стари генерал Новоселов на Јавору — који су се, као и Черњајев, задржали до свршетка овога „Првог Рата“. Не мања је била и материјална потпора од стране Руса, чији су богати послатци у новцу и у санитетском прибору примани преко патриотичнога поглавара српске цркве, Митрополита Михаила, који је стајао на челу новоустановљеног „Српскога Црвеног Крста“. Руси

22%

=