Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

62 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

утврдити факт: да Либералима, као таквима, није било ружно за кратковремене друге владе Кнеза Милоша. Они нису, истина, добијали прве улоге, које су долазиле старијим људима, али су били ту, не само трпљени, већ и употребљавани. Ми ову околност наводимо с тога, што нису далека времена, кад ће наступити одсудан обрт и у томе погледу.

Да су Либерали још водили прву реч, а да су главни представници режима до 1858 били још лоше гледани, нека би између осталога, сведочила и ова енуцијација на челу „Српских Новина“ (бр. 11. 1860 год.) приликом прослављања годишњице доласка Кнеза Милоша у престоницу, и глорификације Свето-Андрејске Скупштине и њенога дела: „А и јесте био већи триумф народни, но кад би се против спољашњег непријатеља Бог зна каква победа задобила. Било је људи, који су још 10 и 11 декембра смели говорити: да се народна жеља никад испунити неће. Било је људи, који су Народу и Скупштини Народној до последњег часа на супрот радили, и задавали велике бриге, па је Народ морао стрепети и бојати се да опет злотворима у руке не падне“.

Но вратимо се опет на погледе Старога Кнеза, који је он имао на људе свога времена и на органе које је за разне послове бирао.

Колико је Кнез Милош био нераздвојан од својих навика и погледа, сведочи и састав „депутације“, од 11 марта 1860, коју је послао у Цариград, да у непосредној представци расправи са Портом важна питања: о наследству у династији Обреновића, о слободном конституисању земље (доношењу Устава) и о исељењу Турака из места ван градова. У саставу те депутације било јен једно — свештено лице: прота Јован Павловић, поред и друге две личности: Цветка Рајовића кнеж. представника и мин, спољних послова и Миливоја Јовановића сада члана Државног Савета тек као секретар и зналац језика, био је депутацији додат Јов. Ристић, начелник мин. унутр. дела; а депутацији се имао придружити и заступник српски у Цариграду Милан Петронијевић. Отпуштајући депутацију, која му је пред полазак на подворење изашла, Стари Кнез јој је додао и овај усмени поздрав: „Синови моји, нек вам је срећно предузеће ваше. Ја сам тврдо уверен, да у вашим срцима живо одушевљење влада, да се са најрадоснијим гласом роду своме вратите, но и ја сам то желим, и за то ћу се даноноћно Богу молити да вас у предузећу том умудри, окрепи, ослободи и освести. Трудите се, синови моји и браћо моја, трудите се, труд ће вам сузом радости, сузом весеља увенчан бити!“

Ми наводимо ове речи са њихове патријархалности и вере у Бога, на коју је стари Кнез, вазда ослањао своју осведочену мудрост, кад год се тицало послова с Турцима. Потпуности догађаја ради и ради илустрације тадашњег времена, додаћемо да су, после отпуста од Кнеза, чланова депутације отишли Његовој Светлости Кнезу Престолонаследнику да и од њега „опроштај и благослов узму“, а за тим и — мухафису београдске тврђаве. Наравно