Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

"МИЛОШ И МИХАИЛО 63

није се могло поћи у Цариград, а да се не прође кроз — Београдски град, на коме се још вила турска застава. (Види Српске Новине бр. 34. од 17 марта, 1860).

Ми се са даљим радом ове депутације, која је стигла у Цариград 21 марта 1860, не можемо бавити, тим мање, што је сав тај рад исцрпно описан у Књизи 1 „Спољашних одношаја Србије нов. времена“, од јов. Ристића (стр. 345 и даље).

Али смо је навели као факт о неуморности Кнеза Милоша Обреновића, кад год је се тицало сузбијања наслеђенога турског утицаја и рада око осигурања права Српског Народа и тековина Србије у смислу што веће њене самосталности, у колико је она онда у опште била могућа. Тек сва питања између Србије и Порте које су за владе Олигархије била тако рећи предата забораву, сад су на једном покретана, а у првом реду ова главна, о којима је реч.

Но дани осниваоца нове Српске Државе беху већ избројани. И године, и стање здравља његовога указивали су на скору промену. Кнез Михаило, наследник престола, и ако је, као што ћемо видети, имао своје погледе и своју вољу, ипак своме староме „Бабу“ није кварио атар, и сав се његов утицај простирао на умеравање, на отклањање кад кад незгодних одлука, које је Стари Господар могао у напраситости донети. Све се више обелодањивало, да је он сада био анахронизам у Србији,

Али Кнез Михаило, остављајући свом родитељу пуну слободу законитог Владаоца, ипак је задржао за се слободу оцењивања личности. Докле је Стари Господар радо имао око себе династијаше у најпростијем смислу те речи, без обзира на њихову писменост и неписменост, дотле је Наследник Престола бацио био око на представнике интелигенције, стављајући „династичност“ на нижи степен. Династичко питање било је и сувише пресудно решено, да би и било потребе све бриге посветити одржању новог стања, које доиста и није могло, за први мах бар, ни бити више у особитој опасности.

Отишавши 1842 из Србије, Кнез Михаило у најбољим годинама, а обезбрижен богаствомг свога оца могао је студирати

! „Стари Господар“, одмах по повратку у Србију, почео се сећатн негдашњих својих добара, које је још за прве своје владе стекао и заузео, а које су за време његова прогонства, нарочито земље, воденаце и др. прешла била у државну или приватну својину. Тако је нешто било и са „Баром“ крај Саве у Београду. Милош подсети Јеврема Грујића, да је то његова земља, а затражи да му се то призна и врати. Кад је Грујић износио законске основе, да то сад више не може бити, Кнез је остао при своме, и додао ове карактеристичне речи: „Учини ти то мене Грујићу, а ја ћу теби дати власт да за три дана учиниш што год хоћеш у целој земљи, и да ти нико ништа за то не може!“ Са сличних је разлога, како све ово казује Влад. Јовановић, изгубио свој положај кнежева лична секретара н Милован Јанковић.

# За време прогонства, Кнез Милош је живео и у Бечу, као и Кнез Михаило, који себи није закраћивао и разне спортове, нарочито на тркама. И тамо су, које кад давани прилози на разне потребе, и док би Кнез Милош дао коју стотину, његов син је д:вао и по хиљаду форината. Упитан од неког о тој разлици у дарежљивости, Кнез Милош ће одговорити: „Лако је моме сину, он је књажевски син, а ја сам син сељачке куће“.