Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

28 · жив. ЖИВАНОВИЋ

| При читању овога указа, стајао је у групи странаца и пред-

седник Министарства у пензији, сада друштвени адвокат, Милан С. Пироћанац, за чије је владе (1881) и закључен злогласни уговор о зајму, грађењу и експлоатгцији српских жељезница. Организатор судова, код којих је он вршио адвокатску праксу, шеф владе, која је Србију усрећила Бонтуом' и свима недичним његовим последницима, сад је био и адвокат тога истог страног друштва на спрам Српске државе. Како интересантна слика, која допушта још интересантније закључке!

Одузимање железница од странога друштва био је, без сумње, крупан корак Намесништва и владе. Страна штампа, тако суревњиво заинтересована за стране капитале и предузећа, износила је овај акт као атак на туђу имовину, рушење правног поретка уговорима гарантованог, називајући Србију као земљу непоуздану и чак бесправну. Наравно све ово није могло ништа више изменити у свршеном чину, те и држави и друштву није остојало ништа друго, но да се лојално и коначно споразумеју о накнади, која је и указом од 20. маја т. г. предвиђена, и то је и билоу засебном „уговору о откупу експлоатације срп. држ, железница“ од 18. окт. 1889.

___ Народна Скупштина, усвајајући доцније поступак владин“ од 20. маја 1889. о одузимању железница, примила је и уговор о

Двориште „Старог Здања“ било јепуно чиновника из Министарства грађевина, спремних да предузму службу, ако би друштвени персонал отказао послушност.

По прочитању указа, присутни врхови фр. друштва, са Пироћанцем, изјаве протест и захтевају да исти одмах и на писмено ставе и предаду. То им Стојановић допусти, но писање се отегне дуго. Стојановић онда категорички изјави: да тачно од 12 часова, у подне, он прима управу над српским државним жељезницама, и од тог тренутка само се од њега смеју и могу примати наредбе. Протесте нек пише стара управа после- натенани, ако држи да јој требају. Фине, пословни директор, кроз плач изјави, да се покорава наредби и повуче се. Стојановић остане господар у дирекцији.

Сад буде призват цео затечени персонал, коме буде саопштена нова промена управе, сваки буде упућен на своју дужност, чему су сви и следовали, али, вели, Стојановић, поред сваког њиног, буде метут и по један наш чиновник. Пренос власти буде тако извршен без икаква поремећаја у реду вожње и раду железнице у опште, Томе је помогла и одлучност Стојановићева, који је имао неку врсту диктатуре у дирекцији.

! Евжен Бонту, овај даровити швиндлер, после катастрофе са падом Генералне Уније у 1882, осуђиван је на робију, и умро је у знатној старости у мају 1904. год. од свију заборављен,

з Како није било никаква закона за дирекцију, Стојановић је добио два овлашћења : једно од Министарског Савета, да сме трошити нужне суме на одржање и експлоатацију жељевница; и друго од Министра грађевина, да у погледу личних питања и др. „што учини, да је учињено“. То је била истина нека врста диктатуре, али је морала бити. Под енергичном а савесном управом новога директора, извршена је потпуна реорганизација жељезничке дирекције, којом је он скоро две године тако управљао. „Закон о уређењу дирекције српских држ. железница“, тек је доцније постао и носи потврду од 31. марта 1892. И он је дело Стојановићево, под киме је жел. дирекција постала школа за наш технички подмладак, тако, да је управа срп. железница потпуно стајала на својим ногама. Већ ове прве (1889) године приход железнички покаже вишак од 900.000 дин. док је претходне доплаћено Французима 1,000.000 !! Резултат је био изврстан.