Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

Бе –

и ПРИ ЗА" и “ЊЕ 1 Бо

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 29

њеном откупу од 18. октобра. Краљевски Намесници потврдили су овај уговор лицем на Божић, 25. дец. 1889. Од тога дана „Српске државне жељезнице“ и формално су прешле у потпуну својину српске државе, са потпуним искључењем сваког страначког утицаја и уништењем важности свију конвенција, који су тај утицај допуштале и гарантовале. Као што смо напред казали, управу над дирекцијом узме у своје руке инспектор министарства Дим. Стојановић.

То је био први знаменити корак нове владе, који се свршио повољно.

Он је окуражио владу и на други, њему сличан,

Још 1882. године, а путем закона од 22. априла те год. и решење мин. финансија од 15. јула исте године,- право искључног увоза соли у Србију, која је дотле била предмет слободне продаје, . дато је „Англо-аустријској банци“ са седиштем у Бечу, на дуг низ година. На тај начин заведен је солски монопол, као доцније и дувански, с тим, да је и право увоза соли дато такође странцима, док је, доцније, уговором од 17. јуна 1888, набавка дувана за државу уступљена Илији Лицикасу, или управо Кости С. Здравковићу, једном предузимљивом човеку, који је за владе напредњачке, и као њен пријатељ и члан чувене „Крагујевачке кумпаније“, предузимао велике послове, са добрим ресултатом'. Да би допунили ову напомену о набавци дувана, имамо одмах овде да додамо, да је нова влада, на непуних петнаест дана од свога доласка, 11. марта 1889. раскинула уговор и о набавци дувана од 17. јула 1888. (Срп. Новине, бр. 51 и 59, од марта 1889).

Док је овај раскид, путем поравњења са једним српским држављанином, био релативно лак и брз, дотле је спорије, и другојачије ишао раскид погодбе, коју је Англо-аустриска банка, на основу једног закона, закључила са српском владом. Али је најпосле и то извршено,

Овим поступцима влада је показала, колико довољно одлучности да их изведе, толико и увиђавности да им у опште приступи. Бура, коју су произвели заинтересовани странци, мало по мало стишала се и све је узело свој миран и правилан ток.

Но, као што смо у почетку овог одељка о „првим корацима нове владе“ казали, поред ових корака материјалне природе, било је и других, чисто моралне.

„Марко О. Марковић и Кумпанија“, или краће назвата „Крагујевачка Кумпанија“, у којој је био главна личност Коста Здравковић, градила је чувени „Ибарски пут“ Краљево—Рашка. Она је градила, као први српски предузимач и пругу Лапово— Крагујевац. Тако је она набављала и дуван за монополску управу, и имала толика друга предузећа. Упустив се, између осталога, и у ризичан посао као што је закуп десетка у Бугарској, ова, по сеом раду знатна „Кумпанија“, посрнула је, па је, најпосле и сасвим пропала. Али је ола ипак оставила доказ, да су и Срби и домаћи капитали дорасли за већа предузећа, која су дотле све странци добијали и узимали, експлоатишући нашу земљу у своју корист.