Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

РАДИКАЛНА СТРАНКА НА ВЛАДИ 397

после одговорио боз увијања: „Радикалну Странку, која има народ уза се, нико не може прекорети, што сад не каже: под овим стањем и Уставом нећу да владам, него хоћу одмах Велику Скупштину и уставни ред — докле год их има, који једва чекају, да и без одзива у народу на власт дођу, те тиме још више отегну ове нередовне прилике и спрече могућност њихова престанка. То. су, вели орган Рад. Странке: побуде, које Радик. Странку упућују да своје (2) садашње политичко држање мора управљати не само по својим начелима, него и по оскудици начела у својих противника.

Ово истина није више било начелно, али је било практично. Радикална Странка стојала је са обе ноге на земљишту опортунизма. Тиме се она изједначила са свима онима, за које није имала довољио прекора са њихова „реакционарства“ и тиме је дефинитивно примила све конзеквенције „државних удара“. Позивање на то, да она то сме и може пошто „има народ уза се“, у толико више само истиче сву неначелност и сву беду њенога положаја. Песница „Великог Александра“ и сувише се јако осећала.

На десет дана по објави указа о изборима, Главни Одбор Либер. Странке објави проглас, којим позива чланове Либ. Странке, да не узму учешћа у изборима 22. јуна о. г. („Срп. Застава“ бр. 63, од 81. маја, 1897).

„У немогућности да поправља већ почињене погрешке одговорних чинилаца државних, Либ. Странка — вели се, између осталога, у том прогласу — налази: да јој је дужност протестовати противу намера да се легализује заблуда о испуњеним дужностима. Притиснута патриотским болом, услед пропуштених подесних момената, за задовољење битних интереса Србије и Српства и већу славу краљевског престола српског, Либ. Странка осећа дужност, да се огради у суделовању пораза Радикалне Владе и Радикалне Странке. Никакви „избори“ не могу дати Српској Мисли накнаде за изгубљене прилике, у којима се она могла снажно и поносно издићи и у којима су оправдане и легалне аспирације нашега народа могле добити сјајно задовољење, а наша отаџбина стећи нову заслужену и дуго ишчекивану тековину, по примеру друге једне, нама сродне и суседне балканске државе. (Оставимо радикалну Владу и њену Странку нека подигну свој партијски „понос“ последицама манифестоване лојалности своје — Турцима“.

Док је овај одељак прогласа Либ. Странке — који је у главноме саставио први потпредседник Гл. Одбора Рибарац после одлуке о том донесене — указивао на спољашње познате нам прилике у пролеће 1897. није остављена, у мотивацији прве веће половине прогласа, без оцене и унутрашња ситуација, и унутрашња страна тадашње политичке ситуације: „А сад, кад је криза на Истоку изгубила од своје акутности, коју је Србија могла корисно употребити; кад влада није учинила, што је требала учинити, а пропустила што пропустити није смела — пошто је тим компромитовала положај Српства — а пошто су претходно незаконито освојене све позиције од пресудног утицаја на резултат избора —