Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

398 жив. ЖИВАНОВИЋ

она наређује изборе скупштинске... Наше је уверење, да влада овим изборима не жели ништа друго, но да одстрани пажњу народа од спољашњих пораза својих, засведочавајући жалосну оданост предањима своје Странке, и напуштајући уз то и главни разлог својега постанка. После вотума претходних Скупштина, по Уставу пуноважних, о промена Устава, позивање редовне Скуп: штине није ништа друго, но изнлеверавање задатка, да се земљи да „стална уставна основа“, а још једач експерименат више у циљу, да влада себе пгртијски ојача и утврди. А са таквим погледима, уверењем и оценом, Главни Одбор Либералне Странке мисли да је најбоље одговорио српској дужности својој, и традицијама своје Странке, кад је у пуној седници својој од 29. маја, једногласно решио: Да Либерална Странка не прими учешће у предстојећим изборима скупштинским.“

Управо у овом месецу мају, навршује се сада четири године од када Л“бсерали стално не излазе на биралиште: у мају 1898 не хтедоше поћи на тгд. изборе, јер беху први после удара од „првога априла“ 1893; у априлу 1895. не хтедоше поћи са насиља, које је онда чињено; а сада из разлога напред наведених. Ми би могли још додати: да казне Радикалну Странку са неверства и искључности, коју је показала приликом образовања владе у децембру 1896. Кад је могла бити себи довољна у Влади, нека буде сеји довољна и у Скупштини. Ваљало је — како се онда меролавно сматрало — тежњу радикалну, да се виде сами на политичкој по зорници, пустити да оде у апсурд; ато је могло бити само и овим трећим отказом Либерала: да не иду на бир лиште Не да се по. рећи, да, и ако су разлози за неучешће у «зборима с погледом на Радикале, били умесни, с погледом на саму Ллоералну Странку нису у свему могли одржати критику. Осуђујући се стално на не рад и неакцију, Странка је губила по мало од оне животне снаге, која је политичким организацијама потрс бна да се освеже и окрепе. Наравно, много је оваквом решењу, као што је и у прогласу натлашено, могло допринети и то, да су и Радикали били решени да Либ,;ралима сваки могући успех осујете. Излазило је, у крајњем резултату који је оличазан у броју посланика, у главном на једно, ишла Странка на изборе или не. Тактички разлози, да се Радикална Страека усами, били су ипак најваж-ији и пресудни. И, као што ће се видети, нису бели без п 'следица, које ће, необичним стицајем прилика, сами Радикали истаћи у .вој, њима непријатној, наготи.

И доиста, ово остављање Раликалне С'ранке, да без такмаца „бира“ посланике. више ју је доводило у неприлику но ма колика агитација од стране опозиције. У првом реду закинута је радикалима њихова уобичајена слава да се јаве као „победници“ на изб рима. Јер кад није било побсђених од стране опозиције, није могло бити и п бедвика на страни владе, као и приликом избора 1895., под Ник. Христићем, када је у сличним приликама и Напредна Странка „победила“. Избори су чинили, на свој начин, утисак пре

рану и е-е