Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

РАДИКАЛНА СТРАНКА НА ВЛАДИ 401

о. г. Да је ово послушано, расцепа не би више било и, као што ћемо ускоро видети, акт измирења, као што потврђују извесни аутентични податци из године 1897, имао би сасвим друге консеквенције за Либералну Странку.

Рекосмо, да је двор, после пречишћених изборних изгледа, и кад је јасно било, да ће се само Радикали јавити у Скупштини, наизменце, у два правца предузимао своју акцију да увуче Либерале у Скупштину путем наименовања. Са „независним либераралима“ свршено је на предњи начин, и они су попунили нужну празнину. Другојачије је испала ствар са ранијим покушајем код самог Ристића. М ту је тражен „списак Либерала, који би могли ући у Скупштину“. Сасвим неочекивано, тај је захтев једно војно лице из дворске околине (генерал и канцелар ордена Мил. Павловић) положио још 21. маја писцу 0. д. с тим да га хитно саопшти Ристићу. У први мах Ристић хтедне оставити без одговора овај захтев; али како је он долазио непосредно од Краља, то је, пристојности ради, ваљало нешто одговорити, и одговор је гласио: да би то могло бити само, ако би се Гл. Одбор на то сагласио и ако би,

с друге стране, дате биле гаранције да, на случај усвајања зах-

тева, буде извршено све оно потпуно, што Гл. Одбор евентуално реши. На то није опет могла ући друга страна и после недељу дана, 28. маја, опет ваљда пристојности ради, исто војно лице одговори на својој карти лаконски: „Захтевана гаранција немогућа“. Сутра-дан, 29. маја, Главни Одбор Либ. Странке донео је своју одлуку о неучешћу Странке на изборима од 22. јуна. Овакво држање Странке, Ристића и Гл. Одбора, само је убрзало поновно зближење двора и „независних либерала“, којима се, у осталом, од стране крајњих елемената у Странци, није више с правом могло пребацити, што су тражили да играју политичку улогу на другој страни, коју су им ти исти крајњи елементи на познати начин 3акратили у самој Странци.

Имамо да додамо, да је указ о наименовању владиних посланика, поред свију првака радикалних: Н. Пашића, Г. Гершића, Св. Милосављевића, С. Протића, Л. Пачуа, В. Тодоровића и др. садржавао и приличан број Напредњака. Изложени некој врсти критичарскога подсмеха за све ово од стране опозиционе штампе, орган Радикалне Странке „Одјек“ (бр. 114, од 3. јула) овако објашњава ситуацију и увођење нерадикала у Скупштину.

„Ствар је проста. Скупштина је добила свега на изборима три опозиционара. Напредњаци су се распустили, а Либерали нису хтели на изборе, и онда је кроз владине посланике дато Либералима и Напредњацима место у Скупштини. Пређе се правила већина преко владиних посланика, а сад се прави опозиција преко њих. Пређе се мрко гледало на оно прво од стране народа и Скупштине, а сад ово друго без зазора и зависти прима и народ и Скупштина. На тај начин се поправља уставни штрајк Либерала и Напредњака, који штрајкују и према Краљу и према већини народној“.

Пол. Ист. Србије Ш 26