Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

402 жив. ЖИВАНОВИЋ

Нема сумње, да је овде, поред мало сплетке између опозиције и Краља, све ово, и оно што је „Одјек“ раније у смислу великодушности своје Странке говорио, био израз нужде, од које се на зор правила врлина.“

Такав је, у осталом, био целокупан положај и Радикалне Владе, и Странке, и нове Скупштине. Њима се, свима, доиста, није имало на чему завидети. „Ћор сокак“, у који су Радикали улетели 17. децембра пр. године, био је уз то и врло ружан, стрм и нераван. Сем што нису имали паметна излаза, они су се, њиме идући, сваки час спотицали, падали и дизали се. Стари хероизам ове Странке, нарочито из доба деценију раније, сад је личио на понашање витеза, који изазива час сажаљење, час неко друго осећање. То је последица посрнулости и дегенерације, која је за сразмерно кратко време тако ужасно дејствовала на јаднога некадашњег политичког џина.

ж # ж

Сутра дан по изборима, и једновремено са наименовањем „владиних посланика“ потписан је, 23. јуна, указ, којим се нова Народна Скупштина сазива у Београд, на дан 99. јуна, и то као ванредна.

Идућег дана, 30. јуна, већ је Скупштина могла бити отворена — указом, пошто су јој наименовани: председник Никола Пашић, потпредседник Дим. Катић, који су само појачали чисто радикални карактер целокупне ситуације, у којој је Ђока С. Симић све више добијао обличје председника владе — од дворске сламе!

1. јула Скупштина се представила Краљу у новом двору. Председник Пашић поздравко је Краља, у име Скупштине: „Ваше Величанство, говорио је он: Народно Преставништво, искупљено у престоници Краљевине Србије, хита да В. В. поздрави у име народа српског; да вам поднесе израз дубоке верности и оданости, и да Вас увери, да ће све Ваше тежње, које се клоне унутрашњем уређењу земље и интересима српског народа, увек потпомагати са свом топлином и одушевљењем“.

Краљ „Александар одговорио је од речи до речи начином, који је заменио Престону беседу:

„Ја вам, господо посланици, благодарим на осећајима, које ми преко Председника Скупштине изјависте. Уосталом, ја сам о не-

1 У то време, сем „Српске Заставе“, органа Либ. Странке, и Напредњаци имађаху, под протекцијом Гарашаниновом, часопис „Поглед“, који је задавао доста посла „Одјеку“, поред „Српског Завета“, листа, који је важио као лично предузеће бив. уредника „Видела“ Л. Комарчића. — Најпосле, ту је био све до маја ове године и „Народ“ орган незадовољне групе радикала, који и ако је допуњавао одбранбени фронт радикални према опозицији, ипак је, самом својом појавом и бићем, био снеруке Странци и „Одјеку“, главном органу њеном. Но за то је опет „Одјек“ од времена на време био почаствован сарадњом, негда (1882) анатемисапог председника напредњачке владе — Милана С. Пироћанца! Овај је изабрао тај народии лист, да кроз њега нарочито врши испаде и нападе на — Јована Ристића. Како се мењају времена па и људи.

ад тј еаенее. -а=---