Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

400 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Двор је, шта више и у друга два правца зарана покушао своју акцију, да путем наименовања уведе Либерале у Скупштину: чинећи тај покушај и код Глав. Одбора Либ. Странке и код групе давно искључених Либерала, који су већ били у досадашњим скупштинама, а који будући неизабрани у Глав. Одбор Странке (17. априла, на збору), сматраху себе и сад као „независни либе-

рали“. Као што смо већ напред казали, говорећи о раду збора од

17. априла о. г. и о узроцима, који су омели потпуно измирење, представници ове групе нису се користили ни одлукама Гл. Одб. од 28. марта о. г. којом је све што је било предато забораву и врата Странке отворена за све њих. Симптоматично је, с тога, било, кад су „Београдске Новине“, (чији је власник С. Ћурчић био у групи „независних либерала“), 21. јуна, дакле у очи избора, донеле изјаву, у којој се између осталога каже: да покушаји чињени у марту и априлу о. г. да се васпостави слога у Либералној Странци, нису уродили жељеним резултатом и да, с тога: „независни либерали остају и даље као засебна политичка група, потпуно независна од Гл. Одбора и тако је, завршује поменути лист, стање у Либ. Странци остало онако, какво беше и пре годишњег збора Либ. Странке, држаног 17. априла о. г. у Београду.“

Но и ако се „независни либерали“ нису овога пута, као 1895 јавили на изборима, изјава у „Београд. Новинама“ имала је ипак нешто да значи. То се видело, када је после два дана објављен указ од 23. јуна 0 „владиним посланицима“, међу којима је од њих око 66 наименованих била скоро трећина либерала, са свима главним представницими „независних либерала“. То је била последица непромишљености са оне конференције у очи збора од 17. априла о. г. када је учињено, да ниједан од њих не уђе у Гл. Одбор. Сем што је тиме дезавујисан одсутни вођ Странке, коме су се сви ови обратили и на спајање са Странком пристали, сад се јављају и практичне последице онога кратковидог и неполитичког држања оних, који су онако извели што су хтели у очи збора од 17. априла. „Српска Застава“ у интересу достојанства Странке, заузела је положај и према горњој изјави и према уласку ових либерала у Скупштину; али то нијг изменило створени положај, који ће се тек у својим консеквенцијама имати да покаже у свој својој замашности. Јов. Ристић имао је ту утеху, да је видео, ма и овако негативним путем, потврђење своје претпоставке, које су и учиниле да се оп реши на корак од 28. марта о. г. када је од Гл. Одбора тражио да преда забораву све што је било у прошлости у Странци, и на концесију, која се састојала у томе: да цигло два члана њихова уђу у Глав. Одбор, биран !7. апр.

прли су се кандидацији“. Дакле било је чак и притиска да се изберу либерали! Свакојако то је могло бити по „вишем“ притиску, који је на полицију извршен; а. он, нема сумње, није могао доћи од радикала, али је могао доћи преко министра унутр. дела, кога су радикали, при склапању владе, као свог човека морали примити у наслеђе из ранијег кабинета — Ник. Христића, и који је после састава Скупштине понова одликован белим орлом У. ст.

ритам зар е