Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

МА а

на

ПИР При

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 97

Скупштини „као и други закони, који би се показали као неодложно потребни, да се овај Устав уведе у живот“.

Истим „Прелазним Наређењима“, у последној алинеји прелви: ђени су чак и неких пет закона, који се имају донети за време прве законодавне периоде скупштинске — пошто се овај „ванредни сазив“, чим изврши свој програм рада, по чл. 203 Устава, одмах распушта, да би се наредили избори за редовну трогодишњу периоду Народне Скупштине.

М,

Ванредна Народна Скупштина: њен задатак и плодан рад. Избори од 14. септембра 1889 год., као што се могло очекивати, дали су радикалну већину. Од неких 117 посланика, изабран је мали број либерала, ниједан напредњак, а остало су били све сами радикали, преко стотине. |

Саставши се |. октобра у Београду, ова Скупштина избере за председника Лик. Пашића, а за подпредседнике Дим. Катића и Павла Вуковића. Она се тако конститучсала, као чисто партијска Скупштина. Да се преглелају пуномоћија посланичка и избере часништво, требало је да прође неких седам дана.

Тек 8. октобра могло је Намесништво отворити прву Народну

други путници разнели су дуж целе Србије вест о овоме чуду, које се у Београду десило. Цела ова несрећа имала је и свој један епилог у томе, што је Гарашанин узимат на одговор и затваран, због оног убиства на Теразијама, но најпосле је пуштен. Сам овај факт, да је из гомиле напредњака пуцано и да је онај младић погинуо, без обзира ко га је убио, сведочи опет, да су се напредњаци мало спремили за збор, за који су они дакле веровали да се може изметути у оно у што се на жалост и изметуо.

Напад је био очевидно организован (а означавана су и лица из радикалне средине, која су то извела) а једном у покрет стављена руља сама је се попуњавала, увећавала и опредељивала. „Да се запрепасти човек каквих ту има физпономија, а да се чуди, од куда су, као испод земље, изавреле“ — говорио је Ристић који се десио у Министарству, писцу тим поводом. Управник вароши Глиша Ђорђевић, који је на коњу (или како је „Видело“ нарочито истицало: „на дорату“) трчао тамо амо по вароши, или није умео или није смео да развије потребну моћ, да анархији стане на крај. Он је био либерал, и затекао се на том месту из доба пре абдикације (где га је поставио Н. Христић, који га је лично ценио). Из разлога тога, што се Намесништво противило да се због 14 и 15, маја управник смени на захтев Министра унутр. дела, неки савремени хроничари, као Таса Миленковић у свом „Дневнику“ (1904) тврде да је овај догађај дело Краља Милана и управника Глише, и да је с тим упознат и први Намесник, и да овај за то није хтео пустити управника: закључак бар у погледу на Ристића неистинит, на какав ни сами Напредњаци нису долазили. Управника није хтело пустити Намесништво, за онај мах, да то не буде сатисфакција руљи, и, што је оних првих месеца нове владе с обзизор баш на овај догађај, било и Намесништву тешко да се у свему ослони на исправност једнога Министра, за кога су у Намесништву веровали да је он и омогубио са једним кметом онда ове немиле појаве, које су после годинама потрзане по „Виделу“, као одјек тада претрпелог бола.

Напредна странка, и дотле до исчезнућа ослабела у народу, била је овим неочекиваним ударом од 14 и 15 маја као премлаћена. Већ 11. јуна т, г. у бр. 66. „Видела“ објављено је: !. да Напредна Странка, као целина обуставља свој полн-= тички рад; 2. да обуставља издавање странкиног листаи 3. да неће улазити у каи-