Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

ране о

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 39

жењу већине народа“, Намесништво је у речима: да су тешки и многобројни задатци, који су „у наслеђе примљени“, најбоље карактерисило целокупну ситуацију. Тиме смо разрешени, да наводимо и детаље Престоне Беседе, која је мудро и одмерено састављена, и у којој је одабраним речима указана дужносна пошта владаоцу — који је отишао, остављајући Намесништву у наслеђе „тешке и многобројне задатке.“ Престону беседу, по новом Уставу, премапотписали су сви министри.

После даљих недељу дана, 15. октобра, Народна Скупштина одговорила је великом и дугом адресом. Годинама потискивани народ радикални, имго је потребу да се надугачко и нашироко искаже, истина са прилично самохвалисања, али у осталом коректним изразима, из којих провирује појмљиво задовољство на заузетој позицији:

„Одајући захвално признање овом првом кораку Краљевског Намесништва (— поверавања владе радикалној странци —) Народно Преставништво даје овом приликом израза уздању и жељи својој, да се из тако правилно заснованог почетка развије и утврди сталан уставни и парламентарни ред, као најбољи пут, који утврђује слогу између Престола и народа, без које не може бити успешног рада за народ и државу.“

После овога, рад скупштински узео је свој природни ток на пољу чистог законодавства, по новом Уставу. Један од првих закона, потврђен 1. новембра, био је: Закон

теља, који је и сам ту школу напустио, сељаци говораху, да је био кавгаџија и убојица и „за мало за што, веле, хоће нож у трбу“. Молили су, с тога, писца да им Министар пошље другог учитеља, али веле: „човека, који је преврео“. И добили су га по предлогу писца у лицу неког старог чича Глише дотле у Неменикућама, а по овоме је доцније дошао у Лисовиће добросрећни Јован Јанковић, овај што је подлегао овако грозној смрти. Приликом поменуте ревизије школа у окр. београдском, писац је истога учитеља затекао у школи у Рогачи, и оценио га као врло марљива. И ако са мањом спремом, он је имао свеу школи, шта деци треба: лепу поуку, рад чистоћу, равне ретке живе биљке и збирке, па у сред врта и сунчани сат! Оставио је утисак човека тиха и мирна. То га на жалост, није могло спасти од страшне судбе у Лисовићу...... која по несрећи није једина у свом роду у она времена разузданих политичких страсти и обести, и у каквима се огледаше тако звани „народни одисај“. Ко би, у осталом, смео позитивно тврдити, да дело у Лисовићу није производ заразе од некажњеног дела у Београду на дан 14 и 15 маја»

Суд је, а за дело убиства, од једанаест оптужених горњом пресудом осудио: тројицу на смрт; двојицу на робију од 20 и 15 година. Осталу тесторицу ослободео је и то већином из недостатка доказа, јер су и они виђени са прошцима, али није утврђено и да су њима ударали по јадном учитељу Јовану, као они осуђени.

Као политичко дело, ово је убиство, изгледа, политички и третирано после судске пресуде. Министар правде поднео је Намесницима предлог за помиловање оних од смртне казне. Намесници, по саслушању пресуде и начину убиства, одбију помиловање. „За Бога, господо Намесници, зар три живота за један»!“ узвикнуо је Гл. Гершић, Министар правде, како је то писцу све причао први Намесник Ристић, као и то, да је Министру одлучно одговорено: „Три, пет и више, за овакве свирепе злочине, који угрожавају животе мирних грађана и опоричу нашој земљи карактер правне државе“. И пресуда је над зликовцима извршена, да гробовима својим подсећају на тешка времена мрачних политичких заблуда......

в.

· а 1 Јалти 5 пелинтиики рт