Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

ДА

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 45

схватању Скупштине, пошто победа њена значи и корист њихову: већина чланова владе, пошто Рад. Странка располаже са мало вишега кадра, ушла би у Држ. Савет; а после као чланови Савета, са положајем осигураним на све евентуалности, могли би, наизменце, бити и чланови владе (чл. 142 Устава) и посланици у Скупштини.

(Са овако израженим супротним назорима, ау једном питању које се морало решити, стајале су обе стране једна према другој у почетку године 1890. Три месеца ралила је Скупштина и у претходној години, и што за тако дуго време није дошло до избора. Саветника, јасан је доказ да су обе стране у неку руку избегавале да то опгсно питање ставе на дневни ред. Али је и избегавању морао доћи крај, и у фебруару 1890. у петом месецу скупштинскога рада, питање о избору Саветника постало је акутно, јер је то била једна од тачака „прелазног наређења“ новог Устава, која се морала извршити.

22. фебруара т. г. био је свечани дан прогласа Краљевства са уобичајеним церемонијама у двору, где је био „пријем“, којом је приликом и млади Краљ уз Намеснике учествовао. То је биои годишњи дан од абдикације Краља Милана и доласка на престо младога Краља и годишњи дан Краљевскоме Намесништву.

Тога дана, по извршеном пријему, писац овог дела, који је од прошле јесени био по молби својој премештен из Пирота у Бебсград ; отиде кући првог Намесника и дочека га. Дошав из двора, први Намесник одмах прими писца (у старој кући) у свом кабинету. Спустивши се на столицу поред својега писаћег стола, још овако са свима декорацијама, скоро без икаква увода, изразиће се следећим речима: „Морамо да кидамо с Радикалима. Они хоће да имају Савет, а то не може бити партијско тело. Положај је озбиљан. Пробаћемо још, па ако се не успе с њима, криза је ту; јер ми не смемо улустити тако ту ствар“. Овако изражавање првог Намесника указивало је на озбиљност ситуације. Озбиљност ова била је двогуба: са снаге радикалне, и са слабости либералне. Јер би, природно, либерална опозиција била та, која би имала да прихвати ситуацију, ако се Намесништво дефинитивно разиђе са Радикалима. А опасност за то није била далеко; јер у очи свет-

! За време либерално радикалне владе (1887) писац је премештен из Ниша у Пирот, као директор там. гимназије и остао на том положају две године. За време школског одмора 1889. дође у Београд и, између осталога, походи тада тешко оболелог првог Намесника Јов. Ристића и објасни му, да би радо уступио своје директорство и дошао у Београд као професор, са породичних потреба својих. Уступајући положај директора а с њиме и законски додатак, мислио је писац да може та смена да се изврши „по потреби службе“. То је изложио и првом Намеснику, нашта је овај одговорио: „Ти си мој пријатељ и ја не могу да потпишем указ, којим се ти, без твоје молбе, од директора постављаш за професора, јер би то изгледало као деградација. С'тога поднеси молбу. То ће те, истина скупље стати у погледу сеобе, али ја другачије не могу; а кад буде стигла твоја молба, о њој ће се водити озбиљна рачуна“. Писац је тако и поступио и те јесени премештен је за професора у своју стару „теравијску“ Гимназију код Вазнес. Цркве.