Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

48 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Бабовић), али за то су, од осталих девет чланова Радикали имали шест. Падало је у очи, да су Радикали у судовима махом Напредњаке претпостављали Либералиха. При свој бурној, често и крвавој њиховој међусобној прошлести, стара љубав њихова ипак није никако толико захрђала, бар горе у врховима. То сведоче ови наведени случајеви. Народна Скупштина и после састава Државног Савета, остала је још пун месец дана у Београду. Налазило се још „посла“ за њу; а у ствари посланици нису хтели ићи „кући, док се све ово: Савет, Касација, Апелација и Контрола не виде да су исправно под кров смештени. Датум указа, којим је Апелација утврђена јесте — 17. априла — дану очи распуштања Скупштине!

Ова у сваком погледу знаменита „Ванредна Скупштина“ за: кључена је и распуштена 18. априла 1890. пошто је, почев од !. октобра пр. год. провела у Београду, без мало седам месеци. Ово је трајање јако одскакало од трајања ранијих Скупштина, када су се и министри и посланици искрено трудили, да највише за половину овог времена сврше послове Народне Скупштине, да би се вратили својим редовним пословима и да не би — како се вегда говорило — били сувише на терету „народне касе“. Но, од тада је дуготрајност Скупштина постала правило, као што ин међу посланицима није било мало њих који су од „посланиковања начинили редовну, лукративну професију за се. И, као што ћемо видети, ово, што даље, то све више.

Намесништво ју је закључило „Посланицом“ преко председника Министарства, а не лично, Беседом, кеко ју је отворило. Очевидно Намесништво је стајало под утиском отмице коју је извршила Радикална Странка, не без штете по ауторитет Круне, коју су Намесници оличавали у пословима државним. Они су у једном питању од еминентне важности, и у коме су толико јасно нагласили своје гледиште, морали попустита и тиме изгубити низ позиција, тако важних по правилан живот државни; јер и «ко у држави партије имгју реч, ипак држава не може бити партијски уређена. Али су, ло силни околности, Намесници морали видети осујећена та своја боља уверења. Природно је било да они нису могли примити, преко свега, још и то понижење да у Скупштину иду и лично захвале. То ови вису хтели учинити; а и сувише су били мудри, да је њихова „Посланица“ носила карактер одмерености, и конвенцеоналне исправности, какву диктују одношаји Круне и Народнога Представништва.

„Народно Представништво сазвано у овај ванредни сазив, говорила је „Посланица“ Краљевских Намесника — имало је те жак, али у исто време и врло частан задатак. Уставне одредбе ставили су њему у задатак решење закона, потребних да се начела новог устава уведу у живот. Својим неуморним и патриотским радом у току овога дугог сазива, којим се Народно Представништво одазвало својој дужности, оно је дало доказа да је било вољно засновати у духу нашег новог устава традиције истинског уставног живота“.