Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 51

другој којој намери, било политичке, било финансијске природе.“

Жалостан низ демантија: док је ваљало бранити краљева оца да није био у коцкарници у Монте-Карлу, ваљало је влади српској опет бранити се од тога истог „Краља Оца“ и његовога утицаја на држ. послове; а за тим је нужно било изјављивати, да га нијеу Србију довело његово продрто финансијско стање, већ жеља да види сина. Све се које какве некраљевске силуете непрестано и нераздвојно врзу око бившег владаоца Србије! Ово је све у толико жалосније, и у једно и озбиљније, што целокупни начин понашања екскраља Милана омогућава оваква тврђења, па била она, у најбољем случају и измишљена. Сума свију оваквих изношења не одаје ништа добро, ништа утешно. Међутим се с Краљем Миланом морало рачунати. Он је био ту, и тим је казано све!

Беде и невоље, које су се имале са Краљем Миланом на престолу, ево се у другом облику понова јављају и са екскраљем на · подножју престола, на коме је сад његов син. И ако се иначе све изменило, он је остао онај исти, какав је био.

Само је брига за углед династије у опште, и њенога најстаријега по годинама члана, диктовала Намесништву и влади сва ова оповргавања, која су упућивана не кроз лист владин већ кроз сам државни службени орган „Српске Новине“. Но екскраљ не би био онај који је, кад не би, дошав у Србију, дотерао и Намесништво и владу да најпосле морају демантовати сва своја дојакошња демантија.

То је учињено у особеном Соттиштаив-у од 23. јуна тек. год. у бр. 139 „Српских Новина“, у коме се вели:

„Садашње бављење Њ. В. Краља Оца у Београду изазива у земљи и на страни разна тумачења и сваковрсне гласове. Овоме, по свој прилици, дали су сада нарочитог повода неки говори и разговори Краља Оца на јавним местима и с новинарским дописницима“. Истичући за тим да је „Краљ Отац“ дошао у Србију једино ради испита које „у ово доба полаже Њ. В. и који ће трајати до 8. јула“, високоофициозно саопштење нема куда, но да констатује и ово:

„Изјаве пак Краља Оца у поменутим говорима, само су личнога мишљења изрази, који нису нови, те према томе ни по намени, ни по садржини, ни по приликама немају утицај на државне односе, ви на правилно утврђење и развијање уставности и парламентарности у Србији,“

Краљ Милан постао је, дакле, агресиван; прешао је у отворен напад на стање, створено његовом абдикацијом. Влада то отворено констатује, само све то обележава као „личног мишљења изразе“, који уз то „нису нови“ па по свему томе безопасни.

Али су ипак били симптоматични, као што су били у суштини својој управљени колико против радикалне Владе толико и против Намесништва, од кога се и оно — као што ћемо ускоро видети кроз уста првог Намесника одсудно бранило и оградило.