Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

Мо Пат

58 5 ЖИВ. ЖИБАНОВИЋ

Гете ми, сећате се, да ви познајете себе врло добро, да ви по овом новом Уставу не можете издржати са Радикалима, и иначе, а да смо ми, који смо постали Намесници, људи старији, сталожени, и да ћемо умети. боље удесити и провести ствар до пунолетства: краљева“.

|“ „Е, лепо, сад нас пустите да владамо како умемо и можемо, и немојте нам правити нове тешкоће“.

„А што се тиче предаје власти, о којој говорите, то молим да примите на знање: да гко дође до тога, да ми пре уставног рока мораднемо коме предати власт, онда нећете ви то бити, већ Велика Народна Скупштива, којој ћемо власт предати, а она, после, нека је повери коме хоће“.

Бивши Краљ, који је дотле, уз нервозне покрете бутке слушао ову, може се рећи, и озбиљну и свечану изјаву првог Намесника, код последњих речи, узвикнуће:

„Охо, ви прелазите на званичан терен!“

„Сажаљевам, кад ме ви тамо гоните“ — био је кратак одговор првог Намесника.

Пред овако категоричном изјавом првога Намесника, бившем Краљу — који је одмах по том напрасно устао и отишао — вије остало ништа, но да се повуче. Он је се повукао у себе сама, а за тим и из земље. Место, кроз које је мислио да провали и да напуштену позицију заузме, нашао је, мимо сваког свог очекивања, веома чврсто, на коме је први Намесник стајао са решеношћу, да се одупре сваком даљем прохтеву и покушају бив. Краља за власт.

Наишавши на овако одлучан отпор, бив. Краљ, може се рећи слободно: од тога је дана променио своју целокупну тактику. Он је с места ударио у ретерирање, које је, као што бемо видети, ишло до ишчезавања, а са каквим крајном смером, то ће време показати.

Дан овога суочења између бив. Краља и првог Намесника, био је од пресуднога значаја и за једног и за другог. То ће се видети тек из догађаја који бе, после дуге паузе, наступити, ну којима ће се видети не само прст, већ обе руке бившега Краља, који је до могућности постигнућа свога смера стално и демонстративно наглашавао и на разне начине вршио своје све даље повлачење.

Ако је до сад имао намеру да се васпостави „било у једној било у другој форми“, сад је се зачињала у њему опака мисао и да се — освети, и то да се освети првом Намеснику. На седу главу његову били су од сад управљени сви громови детронизиранога јупитера. Они су готови били да се отисну и онда, кад је небо међусобних даљих одношаја изгледало „ведро“; а, да они неће изостати да изврше своје погибаоно дејство, чим „згодни“ ветрови над Намесништвом нагомилају мрачне облаке, то ће време показати.

Сцена коју смо напред навели, одиграла се у четири окау кући Ристићевој. Нисмо, за трајања Намесништва, чули да ју је Ристић икоме даље открио; а Краљ Милан имао је и сувише раз-