Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

Аво тетку

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 59:

лога да је за себе задржи. Можда је то била једна од погрешака, да су и Ристић и Радикали, водећи у ствари исту политику отпора врема бив. Краљу, стајали подвојени, чак у некој врсти сталнога неповерења. Ово неповерење имало је својих фаталних последица, а — ма како то у овом тренутку чудно изгледало — остављало је бив. Краљу, у замисли његовој на освету, још и једну наду, да ве се он ипак, кад тад, напипати с Радикалима, и да ће у њима наћи своје савезнике. Време ће показити, да ли се биз. Краљу овоме варао кли не.'

МШ

Прва редовна Нар. Скупштина. — Прошла Скупштина, изабрана у 1889, била је ванредна и имала је као главни задатак да уведе нови Устав у живот, што је и било на начин, како смо изнели напред.

По кстеку мандата посланицима ове „ванредне“ Скупштине, ваљало је наредити изборе за прву редовну трогодишњу периоду скупштинску. То је благовремено учињено указом од 6. јуна 1890; а дан избора (14. септембра) и дан састанка редовних скупштина (1. новембра) био је предвиђен самим Уставом.

Избори су дали готово исти резултат, као и за ванредну Скупштину. Већина радикална бројала је преко стотину чланова, либерала око петнаест, а принова је била у једном напредњаку (М. Гарашавин, изабран по количнику у подунавском т. ј. спојеном београд. и смедерев. округу). И од Либерала су, махом, ушли исти људи као и пр. године, са незнатним одступањем.“

: Радикали су читаву деценију уназад важили, као што знамо, као једина,. управо призната превратничка Странка, од које се очекивало да ће збацити Краља. Милана. То су чак и озбаљни људи замишљали и ми подсећамо на реч самога Ри-

_ стића о томе, пред отварање Велике Уставотворне Скупштине у децембру 1888

(види Књ. П стр. 387). Мих. Церовић, саветник тврди да је била једна струја у радик. партији, која је нагињала мислима да се Обреновићи прогтају. Друга, којој је био Пашић на челу, била је противна таквим мислима. Радикали су постали после Тимочке буне од 1883 год. више политичко-партијске дипломате, но људи од одређена правца и одлучне акције, нарочито од кад су окусили власт 1887 и даље. Кад је Краљ Милан сам окренуо леђа, онда је већбило лакше. Но остављено је ипак иростоти да говори о буни, преврату и прогонству династије. То је као била нека нартијска традиција. — Тако по саопштењу листа „Глас Шумадије“ бр. 8%, од 1890, један радикалац, враћајући се са Глав. Рад. Збора држаног те године у Јагодини, на питање другог радикалца: „Зашто Гл. Одбор није одговорио на збору: што се још трпи у Србији Краљ Милан“ одговорио: „па то се не може јавно на одговорити, но њима су обојици већ пасоши потписани...

На поведену истрагу по овоме није се дошло ни до каквог резултата. И минист. унутр. дела, да ли као ограду, да ли да се пропарадира са овом куражи радикалном — дало је о овоме нарочиту званичну исправку у „Срп. Нов.“ бр. 179, августа 1890 године.

2 На једној од листа за варош Ниш, био је, као либер. кандидат, и писац овога дела, који се пр. године кандидовао, као квалификовани посланик за округ пиротски, но није са листе либералне био нико тамо изабран. По извршеном прегледу пуномоћија са избора за ову прву редовну Скупштпну, писац је ушао, са. своје нишке листе, у Нар. Скупштину. Други нишки посланик, са листе Кола Раитића, опет либерала, био је Панта Срећковић, проф. В. Школе. Тако је Ниш у то