Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 68

зпановић, унутрашњих Ј. Ђаја, просвете и цркв. послова А. Николић и војни Раша Милетић, пуковник.

Промена није, дакле, доносила промену система; напротив она је значила његово пооштрење. Док је Сава Грујић увек испуњавао место шефа Странке или Министарства, тако да речемо „по потреби службе“ (као, како се онда и после говорило „резервни шеф радик. странке!“) долазак Николе Пашића, коме његови пријатељи нису ни један од досадашњих поступака у грех уписивали, значио је ударање чисто радикалног печата на владу, чак и по спољној форми; јер је Председник Скупштине и прави вођ Странке стао на чело Владе.

Док Сава Грујић већ и по својој природној мирноћи, није свакад могао ићи у корак са крајним елементима у Странци, он је својом пасивношћу ипак само давао маха сељачкој демагогији, · која, у место да се троши у раду, само је јачала својим, често пута деструктивним наступањем и утицајем на доношење закона. Глава није, дакле, доликовала трупу Странке, ис тога ју је ваљало заменити. Само Намесништво узело је иницијативу да изврши неку врсту концентрације Ради«х. Странке. То је значај промене од 11. фебруара 1891 год.

Али било је ту и других узрока, које су тек догађаји што су ускоро следовали, јасније осветлили. Целокупно држање и Краља Милана и Краљице Наталије, као што смо за Краља Милана видели још из прошле године, а као што ћемо за Краљицу Наталију тек видети, с правом је узнемиравало и Намесништво и Владу и Радикалну Странку, оличену у већини скупштинској,

Томе заплетеном стању ваљало је на неки начин учинити крај; морало се наћи, било милом било силом, неко решење, које ће прекратити трзавице и затворити извор толиким интригама у врховима државним, од којих је патила целокупна ситуација, мири углед земље. То је решење очекивало нову владу'.

! У дане ове промене, која је како рекосмо пре значила утврђење но слабљење радикализма, први Намесник повео је, у свом дому, реч о положају Либералне Странке, а са писцем овог дела. Казавши, да се кабинет Грујићев мора заменити кабинетом Пашићевим, први Намесник није искључивао и могућност доласка и какве Либералне владе. Он се није тада изјашњавао, и за што би тај обрт наступити могао, али је такву промену ипак сад као немогућу означио а нарочито не пре истека тадашње скупштинске периоде до нозих избора, који би јој следовали, а дотле је требало још пуне две године и две скупштине. Трошење у раду био је једини правилан начин слабљења радикализма, и Ристић се тога пута стално држао, на велико вестрпљење многих Либерала.

У низу тих мисли рећи ће први Намесник писцу ових редова: „А да такав случај, пре или после, наступи, би ли се ти примио да будеш Министар унутр. делаг“ На одговор: да је то терен на коме се писац никада није кретао, и да не зна са каквим би успехом, евентуално, могао таквом позиву одговорити, рећи ће први Намесник: „Ама не марим ја разне фанфароне, код којих се све на празној ларми свршава. Ја волем људе који мисле, ћуте и раде, Видиш онога Николчу (Ник. Христића): ја са њим нисам никад могао да се сложим ни у чем, и ако су нам се у животу путови укрштали. Али, он је ипак човек који мисли кад ради; и ма како да су му улоге незахвалне биле, он је махом успевао у оном што се од њега тражило“. У осталом, рећи ће после мале паузе први Намесник: „Што год буде да буде, ја нећу ништа учинити без тебе“.