Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 71

сандра. Ми смо овлашћени да изјавимо, да ни једна од ових двеју версија о мишљењу, које је тада дао г. Ристић, није тачна.

„Г. Ристић је без устезања одговорио, да он не види никакву штету отуда, што би Краљевић провео коју годину свог детињства изван земље, ако би то прилике собом донеле, али, да би се то задржавање у иностранству могло продужити само до четрнаесте године, и тада би се Краљевић неминовно морао вратити у своју отаџбину, да ту, све до свога пунолетства, продужи своје васпитање у народноме духу. Васпитање Краљевића могло би бити само у добитку, ако би се за једну или две године продужило (разуме од 1887) у образованом свету, а далеко од жалосних призора, које пружа раздор његових узвишених родитеља.

„Ово мишљење могло је, као и многа друга, бити несагласно са мишљењем тад. Министра Председника, али му ипак ништа не емета да буде са свим јасно и одређено. Г. Гарашанин и сам тврди: „да се ово мишљење није допало Краљу Милану;“ оно је било те судбине, да се није допало ни Краљици Наталији. Ну, ако су га завађене стране и оцењивале свака са свога гледишта, оно ипак нигде није било у сукобу, ни са интересима земље, ни са угледом престола“.

И онда изјава завршује овим интересантним ретроспективним посматрањем.

„У опште, цео краљевски брачни спор допуштено је нама оцењивати само са тога гледишта. Са чега г. Ристић и мисли, да, после познатог исхода међусобних одношаја краљевских супружника, може историја једнога дана наћи: да су се огрешили о углед престола, па и о саме интересе земље и он, и сви они државници, који су задржавали коначан прекид краљевске брачне размирице. Они су сви, и ако у најбољој намери, помагали да се продужава у земљи оно анормално стање, из кога су годинама ницале кризе у Србији, па је и данас држе у трзавици,“

На сам дан Божића 1890 год. изашли су, опет изазвани тврђењем у страним новинама, да је Јов. Ристић (1888) „потпунце одобравао намеравани развод,“ објављени у „Српским Нов.“ бр. 284 ови интересантни прилози, који тако лепо илуструју стање, у коме сеи Кр. Милан пред коначан развод брака налазио, и држање Краљице Наталије, као и држање Ристићево. То су следећа писма:

21. јуна, 1888 „Драги 2. Ристићу, Знајући из вашег јучерашњег говора ваше гледиште, жао ми је што вам могу јавити, да је Краљица одбила моју понуду, и да је услед тога потпун прекид без поправке настао. „Савест ми је мирна, да сам све могуће учинио да уштедим

сину своме у својим (његовим >) млађим годинама ту жалост. „Данас интерес земље, династије и част моја и дужност према сину налажу ми, да учиним крај томе стању и да све спасем од крајње амбиције жене једне, која чак ни материнског осећања нема.

Ваш захвални, Милан с. р.“