Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

(25 жив. ЖИВАНОВЕЋ

Одмах истог дана (21. јуна) одговорио је Ристић писмом на горње писмо. „Све више налазим, вели он између осталога, разлога за зебњу и страховање, да прекид брачне везе не оштети дубоко интересе и династије и земље“, и држи: „да не треба заштедити ни последњи покушај, који би се могао учинити у духу споразума“, и изјављује: да је и готов „саветовати Њ. В. Краљици, да усвоји нацрт конвенције, који јој В. ВБ. предлаже, ако сте ви вољни допустити модификацију тачака, које би се њој учиниле сувише тешке:“ Али, завршује Ристић: „ја овај корак не бих могао учинити, ако би он наишао на неодобравање В. В.“

Исто тако брзо следовао је и одговор:

„Драги г. Ристшћу, Хвала вам на понуди посредовања између мене и супруге ми. Међутим, ја сам јој нотифицирао, да услед њеног одбијања сматрам за пш ећ поп ауепц мој предлог усовора.

„У осталом данас имам и сувише узрока казати, да је угушила свако материнско осећање и решила се да покуша играти политичку издајничку улогу. Сад ми је дужност настала као Краља и Оца да приступим разводу брака, како би сина свога спасао од овакве матере. Ја рачунам на ваше осећаје оданости мени и династији. Ваш захвални, Милан с. р.“

Ристић је и опет покушао мирољубивим саветима, али без успеха. Акција бракоразводна стављена је ускоро опет у покрет. Прво је, као што знамо, помоћу немачке полиције у Висбадену одузет Краљевић од Краљице Наталије и доведен 2. јула у Београд. За тим је после безуспешне тужбе конзисторији, следовала пред“ ставка митрополиту Теодосију за развод (11. октобра) и најпосле је — на познати нам начин — митрополит, силом своје власти брак развео.

Ми рекосмо, да је у целом овом походу и пре и после „Меморандума“, био на ударцу нарочито први Намесник. Он је добијао увредљива писма, па ипак је остајао дуго у границама конвенционалним. Али је и то, најпосле, имало свога краја. Стрпљење, и ако је врлина, не сме се изметути у слабост; а Ристић није био човек од слабости, који задате му ударце оставља а не парира, држећи се и овога пута своје одмерене тактике да неизазван не почиње кавгу.

Али Краљица Наталија није била таква природа, која би се могла савладати и уздржати. Са тих својих особина она је била иницијатор једне преписке, између ње и првог Намесника, која је, у објављеном делу своме, опет њеном нестрпљивошћу, била дуго у сећању публике, а остала је сведоџба, веома интересантна, за оцену савремених прилика, од којих је Србија доиста и дуго патила,

Мислимо на писмо првог Краљ. Намесника Јов. Ристића, упућено Краљици Наталији под датумом 15. декембра 1890 године.

Томе писму не треба коментара, оно у целини гласи.