Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 19

„Београд, 15. декембра 1890. Веше Величанство,

Дошло ми је до руку писмо ваше од 8. јануара ове године." Оно Вам не само није повраћено, као што је заслуживало, али не за то што су то спречиле Ваше смотрености, но је још брзо био готов одговор, — који сам ја ипак до сада био задржао, желећи оставити да Ви имате и последњу реч, као што сте имали и прву, у овој, без сваког повода од наше стране почетој преписци.

Ну данас, пошто је Ваше Величанство 22. пр. месеца дигло за собом све мостове у својим одношајима са Краљевским Намесништвом, данас не треба да-будете изненађени, кад Вам дођеу руке писмо, које је требало да примите још у јануару ове године. Ја Вам не смем ништа остати дужан.

Ваше Величанство почиње своје писмо, проглашујући ме за свога непријатеља. ·

Стоји са свим на вољи Вашем Величанству, хоћете ли ме сматрати за свога непријатеља или не; то је ствар ваше оцене, која ће остаги без сваког утицаја на моје одлуке; ја ћу допустити себи да у свом даљем држању останем потпуно независан. Али, кад сем ја Ваш „непријатељ“, који Пас, као што даље тврдите, жртвује својој амбицији још од 1887, онда не знам зашто ми, после две године (1889) пред свој долазак у Београд (8 септембра) пишете: „О' езе шпе апше даш уош5 гемјеп“ Ако се нисте до сад уверили, Ви ћете се, без сумње уверити, да ја примам са равним осећајима и једну и другу изјаву Вашега Величанства.

Ваше писмо од 8 јануара, говори поглавито о Вашим жељама и Вашим намерама. Али ја сам већ имао част казати Вам, да Вам није пошло за руком, у ономе писму од 1. јануара, тачно их формулисати. Још: мање сте то учинили у писмима, која сте писали својим дописницима из Јалте. У њима има толико несагласности, да се Ваше жеље могу из њих нагађати. Најпре сте изјавили да сте намерни настанити се у Топчидеру; доцније сте показивали вољу да се настаните у Краљевском двору, а сада ме подсећате, како сте се настанили у мом суседству. Кад нам Ваши поверезици доносе од Вас усмене поруке, ми, ни по положају, ни по карактеру њиховом нисмо могли имати узрока да сумњамо да они нису верни

тумачи Ваших порука, док у писму од 8 јануара, Ви их формално дезавуишете.

# Писмо је дошло преко обичног поштанског разносача, т. ј. било је бачено у пошт, сандуче. Писмо је било прљаво, и видело се да је повлачено по рукама, док је предато пошти. Изгледа да се пошиљаоц предомишљао, шта ће с њиме: да ли да га пошаље или не, и то не непосредно кући намесниковој, као што је то иначе чињено. Један израз нарочито је наљутио Ристића, да је писмо имало и тврђење његове ауторке: да она, као, не може допустити поновни „злочин“ (писмо је писато француски), да се и син њен васпита, како му је и отац (за првог Ристићевог Намесништва) васпитан. То је пресудило ствар и Ристић је одговорио предњим писмом, наравно не преко поште, но непосредно. Овај претходни детаљ зна писац од самог Ристића.