Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

б жив. ЖИВАНОВИЋ

као разлог за отпуст Либералне. Владе, и за довођење на управу земље нове владе из људи Младо-Консервативне Странке, 19. октобра 1880. године

Изгледало је за више година по том, да је судбина Либералне Странке запечаћена, не само са разлога што она за све то време није дошла на владу, већ и са околности са којих она није од тада ни могла доћи на управу земље. А од свих тих препона, била је несумњиво највећа она, која је потицала из ненаклоности Кнежеве према првим људима Либералне Странке, и обратно са његове неоспорне наклоности према људима, којима је поверио управу Србијом по паду Либералне Владе. За потврду свега тога идемо у сусрет догађајима, који су све пре могли бити, само не више узрок за какав обрт на боље, не само у судби Либералне Странке већ и у судби целе Државе.

Од године 1880. све се у Србији из основа мења.

Носиоци политичке моћи и ауторитета: Владалац, Влада и Политичке Странке, а за овима и цео народ, од овог доба, престају бити фактори, који хармонично дејствују у једном и истом правцу. Напротив, сви ови фактори долазе у сударе, из којих, као последица долази немогућност сваке политичке равнотеже, а одатле до потпуног расула и до катастрофа разне врсте, није више далеко. И оне су, доиста брзо почеле наступати.

А као највиднији агенс у свима овим преломима истиче се од 1880. год. лична воља владаочева, чија је личност до 1580. године била окружена сваком пажњом, али са не сумњивом предохраном права у државној управи одговорних чинилаца: Владе и Народне Скупштине, која се оба фактора од 1880 потчињавају искључиво вољи владаочевој, имајући, као накнаду за то, сву предусретљивост његову. То је био први знак разлике времена и одношаја до 1880 и одношаја после 1880. године.

Другим речма: од 1880. год. настао је најобичнији лични режим у Србији са игнорисањсм свих уставних обзира.

И ако је смена влада и странака у 1880. години била уставно правилна примена владаочевог права, новој влади

из Младо-Конзервативне Странке оскудевао је најбитнији услов за сталност и успех. Управа државна поверена је најслабијој политичкој странци, која, и ако је у владу увела своје најистакнутије личности, није имала јаког ослонца у народу. Ово се већ само по себи није могло довести у склад са уставним и парламентарним принципима, који су пуних једанаест година већ у примени и били су у примерном поштовању, од Устава 1869. године, и са којима се нова влада сударила већ првих дана по састанку прве, под њом изабране Скупштине. Тај се судбоносни судар догодио између нове

владе и њене странке с једне и опозиције с друге стране.