Pozorište
Марија. Да ви мене волете, ви би ваше родитеље одговарали да тога не чине,
Милан. Ви би то исто могли чинити,
Марија. Пребацивања 2
Милан Од вас сам научио!
Поповић. Јесте ли готови већо (Спремају су.)
Милан. Одмах, одмах! (Полагано,) Марија, та зар ме више не волете2
Марија, А ви мене2
——— И МММММ
Милан. И ерцем и душом! Марија. Свом снагом својом! Милан. Па шта да радимог Марија. Ја не знамо. Милан, Једна мисао! Марија. Каква то2
Милан. Каквој ме је само љубав наша могла научити! (Шапуће јој на уво).
(Наставиће се.)
ПУМИ МУ
МЛАДОСТ ДОСИТИЈА ОБРАДОВИЋА,
(Свршетак,)
Кад узмемо у обзир. да је „Младост доситијева“ прво драматско дедо г, Трифковића и да јеу томе делу јунак историјска личност, која у нашим представама, још није критички разуђена: то се не можемо чудити, што се писац више придржавао животописа, нето што се то нама свиди потребно. Драматик не сме изопачавати основу историјског карактера, не сме нам представити историјског јунака као драматеку кукавицу, или издајника као мудрог државника — као што то по богу чине они, којима је стало да у својим драмама, замазујући кукавичлук и издајство државном мудрошћу, лижу прашину испод ногу својих господара; — то да како не ће учинити драматик, који поштује себе и народ за кога пише: све остало што може драмски или естетички да узвиви карактер, и ла постане супстрат драматекој радњи, оста-= вљено је драгој вољи пишчевој, и никад се не ће разборита критика кавжити за то, што драматски песник негује естетичко чуло своје публике на рачун историјске верности,
ба свим другачије стоји ве осталим карактерима у драми, који су поникли из идеалне природе пишчеве, Ови су нацртани поуздано, јасно, и колоришу замисао драме довледно и лепо, У калуђереским типовима
показао је писац леп дар за посматрање и |
ва анализу посматранота, а у марину карактеру своје развијено естетичко осећање,
Мара је первониФикована природна лепота, женска, која приволева гледаоца да с њоме заједно осећа, тугује и да се радује; то је идеалисан створ пишчев, који нам износи дар његова творца у најлешпој светлости, Цртежи су свију ових карактера истинити, природни, оштро изведени и лепо насенчани,,тако, да не могу навести гледаоца да их држи за што друго, него што ву у истини, "
Стил је читавога дела једноставан; по– јаве се једна из друге развијају следствено али просто природно. Дело нам изгледа као нека кула саграђена стално од тврдог камена, саграђена доста симетрично, али без икаквог архитектонског накита, Писац као да предпоставља солидну грађевину свога народа, као што је гледамо на нашем југу, ону, која нам се омили тек по што | ве уверимо о њезиној еталности и удобности, оној западној, што на први поглед ласка нашим очима, а одвраћа нас кад се поближе упознамо с њоме са своје несталности и неудобноети, И у томе — чини се нама — не греши, јер зграде у којима народ тражи заклона од свакојаких политичких и друштвених непогода ваља да буду масивне и не смеју се толико претрпати накитима, да немамо где завлонити главу кад наиђе бура,
Колико ве у стилу приказује писац као | зидар реалнога кова, толико се у диалогу