Pozorište

(Вбаци покривало с лица.) Ево, гледај, увери се ко сам! Ја сам Едтар, син оца твојета, Несретниче, кога си ти издао! | Албаније. || Још када си наступио амо, Познао сам те по твом понашању |

Од племићетва да си високога!

Чагрлит' те морам свакојако!

А. тако ми части, кунем ти се,

Твога оца, па и тебе сама,

Никад нисам мрзио на свету,

Свакад знадох за невиност вашу ! Едтар.

Верујем вам, племенит војводо!

(Шлемић угрчи доносећи један крвав мач) Племић.

Помоћ, помоћ, помозите брже! Едгар.

Какву помоћ ти захтеваш у пас!

(Наставиће се.)

АЛЛЛАЉЛИ СО УМУ М Ал

ПОЗОРИШТЕ НА НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ У БЕОГРАДУ,

(Наставак.)

Ј. Бошковић. Крупежевић у свом говору о | томе казао је: да је народно позориште отлашено као установа државна под притиском ондашње владе. Ја се ограђујем од таких израза, јер кад би било каквог притпека, ми може бити не би ни седили на овим клупама, јер не би било ни || устава. Дакле, овде су неки посланици казали, | да треба укинути народно позориште с тога, што имамо пречих потреба. Заиста и ми кад смо били пре на скуиштинама, водили смо рачуп о томе, шта можемо завести, шта можемо издржати, а штг | не можемо. И опда смо завели земљоделску зико| Лу, учитељску школу, џа и позориште. Сад напротив видим да неки овде кажу: Требају нам школе земљоделске и запатлиске, а други опет | веле: да треба укинути и земљоделеку п учитељску школу, па и позориште. Дакле све оно, што | је пре створено, сад да укинемо. ;

Господо, ми смо и пре мерили, кад смо на скупштинама били, шта парод наш може да под| несе, и показали смо, да нисмо више трошили, но | што смо привређивали. Сад на једанпут предста| Вљасе, да смо такви сиротани да не можемо ништа да -издржавамо; представља се, да не може| мо ни ових 50.000 гр. на позориште дати, што | не износи више но 15 пара с главе на главу, но | и ово народ приргвом не плаћа, но из редовних | прихода државних. Ако смо дакле толико оголели, добро, опда да и не дамо. Али 19 није исти| | |

на. (Чује се: Није!) Ја то одбијам од нашег народа и потпупо гласам за помоћ позоришту, јер

да то није корисна и потребна установа, не би

· је сви народи имали и одржавали, па и ми. (Чује

се: Доста је говоргно!)

Б. Божић. Молим, ја имам реч. Што каже г. Александар, да је то узакоњено, ја верујем да је узакоњено, али ја мислим, да тај закон није пао с тавана, него правила, га је народна скупштина; а ми нисмо овде дошли, да само амигујемо, него смо дошли, да изменимо оно, што не ваља.

Ште рече г. Балајицки, ако. се избрише тај издатак, да се тамо стави неки натпис. Ми би онда тек сретни били, кад би се свачије имеодо пас, који нисмо одобрили тај издатак, тамо написало. А што оп вели, да је то мала сума, одкуд је мало 2000 дуката2 Те две хиљаде дуката, да се утроше на прављење канцеларија, не би се јутрос одобрила онолика сума од 7.000 гр. за кућну кирију за министарство просвете. Да се то правило, камо наша лепа. срећа. Или, да су те 2.000 дук. утрошене на војене потребе, ми би још сретнији били. (Чује се: Доста је говорено! Кагор.) Ја молим т. председника, да се гласа поименце, па народ нека, зна, какве је посланике послао и за што је који гласао.

5. Ђоровић. Г, Балајицки казао је, да је то приватно добро. То исто потврђује ит, министар; али сад видимо, да тамо у закону са свим друкчије стоји, т, ј. да је позориште државно добро и по закону, као што је Николајевић напоменуо, скупштина има правом дужност, да буџетом одреди неку суму на помоћ позоришту, По томе је