Pozorište

ља. Он не умире на сумце, него по природи, ади | Да пређемо сада на поједине улоге салвиниСалвини тај реализам при умирању оплемени и | јеве. До сада их беше неколико: („Отело“, „Хампомири с лепотом опет тако, што доследно про- | лет“, „Копрадо“, „Ингомар“, „Гладијатор“, „Мекпрати приказан характер све до последњег даха. | бет“) а ми ћемо их редом приказати. (Наставиће се.)

————орра врат Хи оваа

РУСКА ЦАРИЦА КАО ПОЗОРИШНА ОПИСАТЕЉИЦА,

(Наставак.)

Овом приликом ваља се сетити речи, које се | могу наћи у мемоарима царичиним (што их је издао на свет Александар Херцен): „Била сам од природе склоњена и навикнута да вршим своје дужности. Али сам требала имати такот мужа, који има здрава разума, а тога он (Нетар ПГ) није имао.“ И из другог неког места царичиног дела „Панабоп де Зћакезреате“ огледају се њени назори у речима неког грађанина из Новгорода, који вели: „Што је више заслужних људи, који служе своме владаоцу и општем добру, тим је мање завидљиваца: али свестан владалац, који не суди по страсти, него по способности, делању и заслугама, моћи ће брзо зауздати нашу суревњивост и партајичност.“

У провербу „Бе (гасаззјет“ (брбљавац) износи веселе приворе у особи Роденкура, који је брбљав и хоће да се меша у свашта, те тиме начини читав дар-мар. Он завади свога нећака Монкалма, његову невесту и маркиза Суха једне е другима, док се најпосле неспоразумљења тако не реше, да маркиза пође за Монкалма, а њена собарица види у томе илустрацију пословице; „Сп без уаше плепх дпе Фвих «па Гапгаз“, (више вреди један врабац у руци него десет на крову, или по српски: Боље је ланас јаје него сутра кокош.) — У „Васе аих Ргоуетрез“ представља царица пословицу: „Рготеште еб бешг сјезе Феџх,“ (обећати и одржати то су две ствари). Данте је тај, који 0бећава, а не одржи речи. Он је госпођи Тантеновој, чију нећаку љуби, обећао неколико проверба, чиме је хтео да задобије ту женску, што је јако лудовала за провербима. Царица саму себе несташно иронише, кад гђу Тантенову описује: „Она и дању и ноћу саставља провербе, приказује их и иште их од целог света. Једни јој их обећају, али јој никад не даду, а други се опет уклањају од ње, да их не мучи. Неки се из петиних жила упну, да јој створе какав год проверб. Она подигне сав свет на ноге и мори свој дух, само да изнађе, напише и прикаже провербе.“

Данте најпосле остане дужан оних шест проверба, што јој је обећао. Али док се то дозна, прође више призора, који су пуни праве драстичне комике. Гђа Тантенова обучава своју нећаку у афектацији. Зар то није красна карикатура, кад тетка вели: „Не пристоји се, да је млада женска, од вишег сталежа дурашна здравља као слушкиња; нежност тела стоји јој боље, а кад изгледа, мало неиспавана, то је онда знак, да је отмена, порекла и положаја.“ Розалија се учи неприродно говорити, падати у несвестицу, у кратко, она ва четврт сахата пређе читав течај. Мушки дух царичин 6 рнушањем исмева увиљено девојачко васпитање.

Пуна је сатиричких појединости шала у једном чину; „Те Набепг еђ јез Нашек“ (Ласкач и ласкани), а то је драматисана прича о таврану и лисици. Ту се види, да царица на висини евота, положаја уме слободно да суди о вредности ласкања. Ренар обмахне тђу Корбову, којој се пређе удварао. У тђи Корбовој је оличена права женска сујета, јер је свака ласкава речца усхићује и радосна је, кад јој Ренар каже: „Ви сте веома добро васпитани, као што су ми то приповедали господин ваш отац и гђа ваша мати,“

„Тез усуасез де Мг. Вотетр5“ (путовање г. Бонтана) је буршикозно весео комад. Тђа Ноадова треба да да новаца своме нећаку Бонтану, јер су та — као што вели — опљачкали на путу кроз неку измишљену земљу, где има петлова и кокошака, али нема јаја, и где има крава и волова, али нема телади. Добра тетка већ хоће да отвори касу, кад ал на то дође Бонтанов отац, изнесе неке менице синовљеве, те тако не добије од тетке ништа. — Још је простији проверо: „Џ ту розе де тај зап5 ђтеп“ (нема зла без добра). Мегре проси од гђе Ришарове руку њезине кћери за“евога неђака. У дијалогу о тој провидби пуно је драстичне шале. Гђа Ришарова одговори Мегрету: „Ја не ћу своје кћери никад дати за, ожењена човека.“ — „Мој је нећак удовац.“ И така је од прилике шала кроз цео тај малени ко-

сељана пенкоснеј