Pozorište

| Дозволи ми, бледа, пријатељска сенко, да ти се данас, после четири године дана, и опет приближим. Допусти смртној руци, да уклони, макар на часак, онај густи вео, што дели два света, и не презај од светлости распаљене буктиње мога пријатељског осећања. 'Та ја нисам вековни судија, нисам ни ладни критичар, који је дошао, да оштрим ножем кида и пресеца фини вез | твојих умотвора. Ја сам твој стари зналац, твој пријатељ, твој негда верни друг. Луч, који ми | се у срцу разгорео, није зажеженоу намери, да |_раеветли таму и ништавило онога света; пе, моја, је жеља, да успомене моје на тебе у јачој све| тлости прикажем, и жеља ми је још, да осветлим мало већма и оне даске, што свет значе, да и твоје тамне и упале очи могу чак из вечне помрчине прочитати оно на њима урезано светло име: Коста Трифковић.

И ти опет презаш и зазиреш. Гледиш нас оштро и прекорно. Или нас више не познајеш, ваљда си нхе досад већ и заборавио Да, истом се сада домишљам, та ти ниси тамо у царству мрака, ти си тамо у вечној светлости. Пред тобом су отворене двери будућности, по којој се витлају нама непознати дуси, дуси, које ми својом ограниченом памети само слутимо, по у свом умном сиромаштву идеалима називамо. То је сада твоје ново друштво, ти си с њима и уз њих постао свезнајућ и свевидећ. Ти нас одозго гледиш и проматраш, да, ти нас знадеш и познајеш, и опет се ва то туђиш и снебиваш, Разумем сада и то, — пред твојим свезналачким погледом све је ово ништарија, цео свет изгледа ти као ускипео мравињак, витлање за фантомима, тумарање без главе и памети, врева и гунгула без цели и узрока. Па нас ти с тога с твоје духовне висине сажаљеваш, презиреш, исмеваш, | и нама се то онда чини, да се ти туђиш, и да нас не познајеш. Но и ако у нас није онако широк поглед као у тебе, али нам за то још у гру-

У данашњи дан, а пре четири године дана, престало је куцати оно срце, које је увек оду-

106. =. | | >

дима бије врело срце. Да, ми смо и сада они стари, и дан данас смо ми још твоји пријатељи | и твоји поштовачи. О томе се можеш врло лако | уверити. Ходи само, макар на један часак, на је | дан тренут у наше друштво, па ћеш видети, да |

те нисмо заборавили. Ко си да си сада, било да си сенка, као што је смртни себи замишљају, | било да си дух, као што се моме ову приказу- |

| јеш, увек си нам добро дошао. Џа и опет ме за-

КОСТА ТРИФКОВИЋ,

шевљено било за нашу драматску књижевност и | ришту. У

чуђено гледиш, стрељаш ме тим испиталачким погледом, — да богме не верујеш ми, не верујеш пријатељу своме, да, али ако не верујеш мени, а ти стани па послушај, и поверуј самоме себи! Да, стани и послушај сам, — та то и сама сенка може, јер ако јој ноћна тама и одузима вид очију, за то јој нема, гробна тишина већма припомаже, да вриске и усклике, плач и смеј лакше разабере, лакше него и ми доле, којима свакидашња врева и комешај заглушава уши.

А тле! та ти слушаш, па шта чујеш, је ли Чујеш ли онај грохотан смеј > Чујеш, па да ли знаш, шта значи тај грохотан смеј 2 То је, видиш, приказ твота „Љубавног писма“. Но де послушај даље, шта сада чујеш 2 Чини ми се, да се чује грдан, етраховит аплауз, и опет затим смеј, и опет аплауз, и опет смеј. И сада опет некитутањ, — тресу се даске, што свет значе, а ти, да богме, не знаш и не слутиш, да се приказује твоја „Мила“, твој „Школски надзорник“ и „Пола вина, пола воде.“ |

Па не заустежи се даље, него пођи са мном, | ма на тренут, у нашу средину, а дајем ти своју | поштену, пријатељску реч, да ће нас твој дола- | зак обрадовати и изненадити. А мени се баш | прохтело, да наше друштво мало изненадиш. За то | се жури, не оклевај, још мало, па ће се предетава, | свршити, а кад публика стане тапшати, ја ћу онда да те изведем на позорницу, да подигнем завесу, да те прикажем и подвикнем: Наш писац шаљивих игара, Коста Трифковићи опет је међу нама!

уметност. Успомену на тај за све нас тужан дан | - |

нисмо могли до сада прославити у нашем позо- | рок је био томе то, што наша позори- |