Pozorište

“сој 167 Фурљоу~

а посебице, дали иста имаде трагичног интереса у себи, илити другим речима, да ли се радња тако заплеће и расплеће, да интерес гледаоца, мора расти, и нарочито, да ли трагичног јунака задешавају такви удари, који нас дирају 2 4. Да ли је катастрофа вешто и полако припремљена 5. Да ли главни јунаЕ по својој индивидуалности одговара, трагичном јунакуг и 6. Да ли делање споредних карактера стоји у органичној свези са главном радњом тратедијег О форми, стилу и језику не ћемо сада овде ни да говоримо.

Пре свега дакле, је ли писац срећан био у избору предмета за своју трагедију Предмет, што га је он за песничку обраду изабрао, пцрпен је из повеснице овостраног народа. Догађај, који нам песник у овој трагедији износи, то је жалосни и крвави лист наше народне повеснице. По овоме не може се нико ни сумњати о важности и озбиљности предмета. А кад кажемо, да је тај догађај заиста баш и крвљу обе„лежен, да исти изазива у гледаоцу страх и сажаљење, онда је предмет и трагичан, дакле још осим свега за трагедију згодан и удесан. Ове последње околности дотаћићемо се још једном у каснијим редовима.

Но изабрани предмет може бити и важан и озбиљан, и достојан трагедије и згодан за њу, па опет може бити, да песнички умотвор, који се таквим предметом бави, није трагедија, илити бар да није добра трагедија, ако писац није био довољно вешт, да свој предмет тако обради и изведе, да пред очима гледимо заиста неку радњу, да је та радња таква, која нашу пажњу привлачи, за себе везује и постепено подиже. Чим се ова пажња дели, чим други нови догађаји, који не стоје у свези са дотичном трагичном идејом, или нове особе, које се не врзу у оквиру главне радње, нашу пажњу од главнога предмета одвлаче, или чим ова, слаби и малаксава, онда је писац засведочио, да није велики мајстор свога посла.

„Пера Сегединац“, и ако се одликује лепом дикцијом, не приказује нам само људе, који декламују, него и који раде. Сваки стих и свака реч — изузимајући овде и онде песнику омиљене каламбуре — чини своју дужност, изнашајући нам пред очи радњу у овој трагедији.

Да бисмо пак могли уверити читаоце, да ли у

МЕНИ А

овој трагедији имаде заиста радње, најбоље ћемо учинити, и сасвим је на месту, да овде изнесемо целу фабулу трагедије.

Прва појава у првоме чину уводи насу престолну дворану у бечком двору, дакле баш на место, одакле управо пониче и извире све зло и невоља, што ће да постигне главнога јунака ове трагедије. Ту нам се приказује угарски канцелар Баћањија и аустријски државни министар Цинцендорф. Први пребацује другом, да не држе прагматичка уговора, јер им не напуштају ни Раца, да им буду спахијски поданици. Цинцендорф се изговара датом им царском речи и тиме, што се указује потреба, да на Французе у бој пођу. Кад му Баћањи каже, да Раци имају обвезу само против Турчина војевати, „крвника старог вере њихове и гонитеља браће остале“, одговара му Цинцендорф, да ће их са вером разверити и са браћом разбратити, што Баћањи не верује. Цинцендорф му напомиње митрополита, као главу, од куда треба почети, и кад Баћањи и ту своју сумњу покаже, одговара му Динцендорф ово:

„Зажели л сам од њега светли цар, „на пречац, мислим, не ће одбити; „известио сам величанство му,

„а митрополит мора скоро доћ'.“

У томе долази и митрополит Вићентије Јовановић са Јанаћем Моском, заповедником рацке коњице. Из разговора види се, да је митрополит примио већ неке царске дарове. Међу тим употреби Циндцендорф прилику, да му на неку његову досетку каже:

„Досетљивост је ваша велика; „заслужујете, да вам слава та. „у породици вашој остане.“

Митрополит се на ово буни, а Цинцендорф тумачи :

„Да митру носи вавек ваша крв.“

Митрополит му упада у реч са примедбом: „ал народ бира“, а Цинцендорф му одговара:

„Народ бира зарг „У нашој цркви намешта га цар.“

Ове речи тако обрадују и збуне Вићентија, да не зна ни шта да каже, што му се види по овом одговору:

„У нашојг да, — да у вашој. Простите, „од умиљења сметох с ума ја, „да ј благочасти једна основа,“