Pozorište

-сеољубф 1728 Фазоу~

А кад се ствар после разјасни, он не може | изравнала се смрћу његовом, али тим баш на-

чисто да верује, и зато вели: „То не мож' бити, не мож' бити, не! „Мој Јаша то да може, то да сме2!

Лист, што га је Јамбрековић хтео отправити поморишким капетанима, није наравно стигао на, своје опредељење, јер му је затвором секретаревим експедиција. осујећена, и зато се ствари доле сасвим друкчије развијају, него што би требало. Међу тим Баћањија ради, што је наумио. Он је међу Раде послао свога човека, који је нашао одмах једну душу за продају у особи Вукића. Вукић нема куражи да отворено устане против Пере у скупштини, који предлаже да се одзову ћесару и пођу у бој на Француза, него, да одговори Баћањијевој жељи и наплати, подмеће Милана Текелију, коме он, да богме, нити саопштава својих планова, нити му пружа у уста разлоге, већ му подилази с друге, сасвим тугаљиве стране. дадиркивањем и пецкањем распали у њему увређену мушку сујету (јер Милан је држао, да га Јула, која је приликом изјаве његове љубави од стида поражена утекла, никако не воли), те се Милан, који једва чека ма какав рат, јер у миру није осећао никакве насладе, реши да се ипак одупре Перином предлогу, да као тиме посведочи, како он не ласка Сегединчевима и како му није стало до Јулине љубави. Све ово слушамо и пратимо ми већ иза оне појаве, где је Јула мајци својој срце открила. И тако се пред нашим очима отвара баш у оном тренутку јаз између двоје љубавника, кад смо управо помислили, да су једно другом најближи. Није ли дакле у Милановој души укрштај!2 Не стојимо ли дакле на почетку новог заплета

Долази за тим и скупштина, у којој нам први пут долази Пера капетан. Отпочне и већање, а, с овим одмах и Миланова,. опозиција. Реч по реч, док не падоше и сасвим крупне речи, које изазваше двобој између Пере и Милана. Таст и зет се боре. Овај двобој свршава се несретно по Милана. Но последњи часи Миланови и последње муке заслађене су изјавом Јулином, да га љуби. Али ту настају Џерине муке, те отпочиње патња, Јулина, којој је овај двобој расцепио срце на полак, јер јој је родитељ постао убијцом среће њезине. У таквим околностима нема њојзи више живота, и с тога се она жели богу посветити. Душевна противност, што је у Миланој души била,

стаје сад друга противност у Периној души. Пера, је на граници лудила, и само га долазак и приповест горњокрајишког калуђера доводи к себи. Али како и на који начин 2 Том приликом долази нова дезилузија, ново кајање за њега. ћесар, за кога се он заузима, за кога је и зета убио, чини међу Србима чуда и покоре. Само овака страхота, може да тргне онога, који је био само једним кораком близу лудила. Но и тај Јаефаит пбегуа ша само му толико свести доноси, да може доћи до одлуке, да себи живот украти, а тиме и своју невољу прекрати. Али га речитост калуђерева, од тога одвраћа, и он се одважује на тешку и мучну борбу, посвећену срећи народа. Није ли ово нов стадијум душевни, и нов замршај 2 Међу тим је приспео рок и сазваном сабору. Пера је после претрпљених удара дошао некако себи, измирио се сам собом у души својој. Он се

одлучио, да са удвојеном снагом ради за добро ·

и срећу народа, зато га и видимо, где и он долави на сабор као заступник народни. И Јула његова прекужила је душевну кризу, и она се са собом измирила, одлучивши се, да ступи у калуђерски чин, те је тога ради дошла са оцему Београд. Но песник нас не уводи одмах у саборницу, он нам пре званичног састанка сабора излаже ситуацију, представљајући нам расположај духова у посланичким круговима. Као што цела, трагедија имаде своју експовицију у првоме чину, тако и сам трећи чин, у коме је перипетија, имаде своју експозицију у својој првој појави. Ми, још пре него што ступимо на галерију саборнице, упознајемо се већ са појединим посланицима, а по томе са мњењем народа. Упознајемо се са архимандритом Христијаном и тиме дознајемо мисли српекога свештенства, упознајемо се са Монастерлијом и Витковићем, и из њихових речи вагледамо у душу њиних манданата — родољубиве будимске општине, — видимо Матулу како се ишчаурио у потпуну хуљу, а из далека нам се указује и митрополит, како опрезно ступа напред по клизавој стази. Посланицима народним костреши се већ помало коса, само Пера иде још спуним поверењем митрополиту на сусрет, приводећи своју несрећну кћер на жртву богу, јер он по узвишеностн свога карактера није имао прилике ни начина, да пробургијаши и процуња, шта се иза застора спрема. Али кад митрополит дође