Pozorište

| | њој

о о Феср~

вића и А. Хаџића за начеоника и подначеоника друштвеног, али је том приликом замерило овоме друштву, да одступа од свога статута у погледу држања скупштине и држања распореда предмета. На тај приговор послао је управни одбор преко ел. варошког градоначелништва високом

Мучно ли беше музама Мелпомени и Талији успети се уз Крстац и освојити за се једно скромно местанце на пољу цетињском, где је до јако само бог Марат владао неограничено.

Али времена се мењају. Храм Јанусов стоји већ од неколико година затворен иу Црној Гори. А Црна је Гора не само „јуначко гњездо“ него и „гај певача“ — као што нам се лепо каже у истој „Балканској Царици.“ Глас гусала песму је родио, песма је расла снажно и бујно, док није дорасла до — прве драме, прве трагедије црногорске, до „Балканске Царице.“

Није ово први пут што се дају позоришне представе на Цетињу. Било је тога већ неколико пута до сад...

Али јеово прво драматско дело црногореко, које је први пут на црногорској позорници прешло преко дасака што свет значе.

да то је ово у нас прави догађај.

· Ваља, га дакле забележити, а „Црногорка“ се поноси, да то може учинити на својим скромним страницама.

Не може овде бити збора. о самој драми, која нови име „Балканска Царица.“ То дело још није свршено, оно није изашло на свет, оно је још у рукопису — неприкосновена својина узвишеног писца, над којом књижевна критика још не сме вршити евојих права.

Ми ћемо овде да говоримо само о представи те драме. Представљала се до сад три пута: први пут у понедељник 2. јануара, за тим одмах сутра дан, а по трећи пут у уторник 10. 0. М.

Предетављало ју је: добровољно поворишно друштво читаонице цетињске, То друштво састављено је из самих дилетаната, којима су се, по одобрењу своје управитељке, придружиле на ту цел и две ученице из овдашњег женеког института.

По суду свију слушалаца, па и најстрожијик

РМ

министарству ради разјаснења ствари опширани образложен обавештај, у коме је подробно изло-

| жено и доказано, да је друштво ово поступало |

у смислу свога устава и да није заслужило никаква прекора.

(Наставиће се )

верба _ Фани

БАЛКАНОКА ЦАРИЦА,

оцењивача, којима се укус развио на позорницама, петроградским, бечким и париским, предетава је испала, у целини узевши, неочекивано добро, неки веле управо сјајно. Главну улогу имали су г. Јов. Поповић-Липовад и гђца Софија Поповићева. Први је представљао Станка Црнојевића, личност, у којој је персонификовано зло начело издајства, раввијено до највишег степена страшћу властољубља. Оно се одржава у пуној снази кров целу драму, одолева иза кратке реакције и најтежим душевним утисцима и савлађује све перипетије у најмучнијој борби између љубави и — круне. Оно не пада ни пред Деаном (оличеним патриотивмом црногорским) ни пред Даницом (персонификацијом чисте љубави, облагорођене узвишеним домољубљем.)

Г. Јов. Поповић-Липовац показао се потпуно дорастао својој неблагодарној улози. На неким местима, био је прави виртуоз. Младог кнежевића у пуној сили и снази младости, а распаљена с једне стране страшћу властољубља, 6 друге жаром љубави, умео је г. Липовац да представи управо вештачки. Из ока, с лица сева му страст; сваки покрет казује човека, ком се душевна равнотежа под навелом еилних страсти и противоборних пеихичних елемената јако пошенула и испала из нормалне линије држања. Док му се на лицу зрцали страст љубави, док нам заносно описује лепоте свога завичаја, док нам узноси врлине јуначкога живота: ми смо очарани гледајући му на лицу и свима покретима јасно и верно изражени одсјај светлости душевне. Али нам протресе срч у костима, задркте у нама сви живци, кад видимо, како на то ведро небо млађане веселе душе на један мах црни демон издајства навуче густе облаке, те од оног ведрог лица Станкова не видиш већ ништа друго него посукнули облик, грчевито стегнуте мишиће, набрано чело, стиснуте и замућене очи.

(Наставиће се.)