Pozorište

·_ код овдашње публике, у. чију су

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Библиотекар“. Шаљива игра у Ф чина, написао Густав Мозер, превео Б. Галац.)

" Управа је позоришна у обзир узела жељу многих посетилаца позоришта те је у недељу 25. марта о. г. наново дала приказати Мозеровог „Библиотекара“, који св при првоме приказу необично бпо допао. Омиљености „Библиотекаревој“ прокрчила је пута и у први мах складна игра приказивача,а и другога га је пута складна па игра сназсно адрениц Но за своју је омиљеност „Библпотекар“ без сумње највише ду“ жан Динићки им Динићу, који су усљед карактеристичне игре своје у недељу у цени скочили милост обоје се лагано,али сигурно и поуздано већ и дотле угњездили били. Добриновић је тек при овој понови први пут давао „шнојдера“ ЈЏибсна, дабогме на свој начин, са пуно живота и гипкости, а и Милосављевић п Димитријевићка давали су сад први пут, он Мерсленда, она Диксонку; код првог су приказа били спречени те се дали заменути. Према улогама својим попунили су њих двоје целину сасвим лепо. Рајковићка, Хаџићева, „Лукић, Димитријевић п Барбарић показали су били већ при првоме приказу, да су својим улогама дорасли па сад су то само потврдили. Г.

(Лудвиг ХГ. Трагедија у 0 чинова, написао Казимир Делавињ, с француског превео Ј. Бор-

ђевић. Приказана први пут 27. марта о. г. Г. Ма |

лош Цветић, редитељ краљевског српског народног позоришта у Београду последњи пут као гост.)

Једна од оних драма, које су написане не толико песништву, колико глумцу за љубав, прешла је јуче преко наше позорнице. Да је тако, показује нам битност драме, која одмах у почетку истиче заплет, и то у личности тог Француског краља. Они, који иоле знају светску историју, п у њојзп појаву једанаестога Лудвига, нису никад били у сумњи о развитку драме, јер сви догађаји у њојзи само су производ аподиктичне нарави тога краља. Свака појава у драми само је за то изнесена, да нам фиксирану личност Лудвигову прикаже са разне стране и у разном осветљењу: сад као владара, сад као тирана, сад опет као покајника, сад као интригана и на послетку у оном грозном тренутку, кад издише а не може да издане.

Но у овај мах није нам главна ствар Ила вињова драма као таква, већ Фигура у њојзи, „Многи пштају,

изнео сам свој л.чни утисак, који на ме произведе игра уваженог уметника тог. Споменуо сам том приликом, како г. Цветић своје улоге приказује са умне стране, те се тако истиче као уметник првог реда. Овом приликом пак рећи мп ваља, да се поред те умне стране истакла и душевна, п то с таквом неодољивом снагом, да смо на позорници гледали само Лудвига, а на Цветића тако рећи и заборавили. Који је глумац пак у стању, да на гледаоце произведе такав учинак, тај је постигао онај врху нац, који су Музе резервисале само појединим избраницима својим.

Шта хоће пак да кажу ти разни утисци у игри г. Цветићаг 'о хоће да кажу, да је он еминентно приказивач карактерниг улога, а улоза Лудвигова таква је. Цветић је у њу улио сва богата средства своје уметности, он је публику тако повукао за собом, да га јеовану отвореној сцени и при свршетку чинова једно десет пута изазвала и њему красан венац као знак свог трајног признања предала. Симпатична улога није то никако; али је тим већи три-

јумф Цветићев, што је и у таквој улози могао

публику да одушеви на бурно признање. А то чини поред простудираног приказа још и уливање душевне индивидуалности; јер ко хоће на душу да произведе учинак, мора душом говорити ко души.

Да ли да споменем поједине моменте, у којима се Цветић тек истакаог Да ли да споменем исповест пред пустињиком, или сукоб с Немуром, или умирање, или другу коју сценуг На сваки начин има та улога и својих тежих партија; али при том не смемо изгубити из вида ни оне тренутке, кад се Лудвиг — емешио. Лудвиг и смешио! Или кад је у молитви хтео и бога да превари, као што је варао људе, или другу, на сумце извађену сцену 2 Не, не; целина је онај драги камен, који ће нам остати у ве читој успомени, п која нас наводи, даму у име целе публике на овом месту изразимо захвал. ност своју. Српски се народ може поносити са Цветићем, са трећим чланом нашег дичног уметничког тријумвирата : Јовановић, Ружић, Цветић.

М. С—ћ.

ПпозоРИШЦШТЕ.

# (Народно позориште у Загребу). „У1епас“ пише: зашто ништа не пишемо о на-

Лудвиг, и приказивач те фигуре, Милош Цветић. шем позоришту. А шта да пишемо 2 У једном од прошлих бројева овога листа.

Из новина дознајемо, како напослетку сви

Ре

а