Pozorište

Опен ВО бана ===

не могоше тому комаду нашкодити, да још увек класичном карактеристиком далеко одскаче од многих савремених комедија, те приморава гледаоца, да кроз смех одаје поштовање ономе, који

је знао таку прсту хумора пронаћи, што на смех

гони генерације, које живе у посве другим локалним приликама, Част Стерији и његовом комаду: „Кир Јањи.“ :

Разуме се, да није г. Добриновић у приказивању Кир Јање и овај пут се у конгенијалсти по готово натецао с писцем: не бисмо имали оног управо класичног уживања, гледајући тај комад на позорници. Г.- Добриновић се тако савршено уживио у улогу Кир Јање, да управо ни један часак не видесмо на позорвици Добриновића, већ његову трансформацију у Кир Јању. То је врхунац уметности. Мало не кроз два сата говорити преиначеним гласом, мешавином грштине, цинцарштине и накарађене српштине, не само да је ванредан напор духа, већ и вештина, којој глумац средње руке није дорастао. Већ та улога г. Добриновића је доказом, да је он далеко више него обичан глумац.

Г. Васиљевић, као Кир Дима, гђа Васиљевићка, као Јуца, и гђица Ђуришићева, као Катица биле су на свом месту. Нарочито морамо похвалити г. Душановића, кас влугу Петра. Незграпност тога, само Кирјањиног харпагонства достојног слугана, г. Душановић је тако приказао, те се може рећи, да би се то једва боље дало.

Натарош г. Поповића биће повремено жив-

љи, за првину може поднети. Ј. Хр.

(„Шартија пикета“, шаљива игра у једном чину, по Фурвијеру и Мајеру, превео Ф. Оберкнежевић, приказана дне 9. марта) <

Мети дан са „Кир Јањом“ од Стерије Поповића, приказана је и ова духовнта налпој публици већ одавна позната и омиљена шаљива игра, са истом поделом улога као. и лане.

Речемо ли, да су г. Ружић, као Шваље РошФерије,и г. Лукић, као Мерсије, своје улоге по свом обичају отмено и верно приказали, а да су г. Спасић, као Анатол, и гђца Ј. Весићева, као Ружа, показали се као достојна деца својих позоришних родитеља: мислимо, да емо обележили верно утисак приказа тога комада на публику, која се била искупила те вечери у приличном броју у позоришту. Ј. Хр.

ПОЗОРИШТЕ. (Наша путничка позоришта.) „Неоспорна је истина,“ —— пише београд. „Трг. Гласник“ — „да

је ваљано позориште од огромне користи народу, у

чијој се средини оно налази. Исто тако не да се по-_

рећи, да је рђаво позориште од огромне штете по народ, коме се оно намеће. Ми имамо више путничких позоришних друштава; имамо таквих, која с пуним правом заслужују, да носе то име,

а имамо опет и таквих, која нису ни приближна.

ономе, што би она хтела да су иза што се издају Међу нашим путничким глумачким особљем има таквих снага, које је зла судбина павела, да се троше на даскама путничких позорница, док су то врло талентоване и рутинисане снаге, које би можда одмах, а сигурно после мале дбуке, могли корисно послужити на позорници српске престонице. -Ну, у толико, у колико долави тешко, што ти таленти остају неопажени у нас, у толико долази милије, што се баш ти добри глумци и глумице, више образовани и начитави, селе из места у место — по Србији и

"по евима крајевима широкога Српетва, те шире

идеју уједињења, служећи одано интересима Српства и оној грани уметности, којој су се посветили.

Појамно је, да те снаге — којих није ве-

лики број — наилазе на велике неприлике: да они трају горке часе и, да, покрај свега тога, пате и од — шљама, који их врло често окру-

жава и који циљу може нанети само штете. Не би ли добро било, када би београдско с једне, а новосадско срп. народно позориште с друге стране, ставили себи у задатак, да без нрестанка воде рачуна о раду српеких путничких позоришта; о напредовању њихових чланова; када би та два прадставника наше позоришне уметноети саветом и давањем ваљаних дела, каои чешћим а сталним изашиљањем појединих својих чланова, да гостујући, уједно посмотре озбиљно путничка позоришта и да њиховим члановима дају потребне поуке. И још много других лепих и корисвих мисли тим начином могло би се остварити.

Ваља само о овој ствари зрело размислити и доћи ће се до уверења, да би тим путем ова грана српске уметности много ојачала да би несумњиво народ од тога имао користи, увидев, да је то школа, а не „комедија“ и најпосле ди би се тим много више урадило за општу српску ствар.“ |

Издаје права срп. нар. позоришта.