Pozorište

мичара Левердеа (г. Хаџи-Динић) и жене му гђе Леверде (гђа Тодосићка) према младом Шантрену (т. Поповић). Чим Шантрен обрије браду, проћи ће љубав Балбинина према њему и њена воља,

да ради умишљене несретне љубави иде у манастир, о ком само то знаде, да тамо калуђерице

носе белу превесу преко главе.

Таковим на око за читаоце ситвицама, Дима у разним комадима, саставља слику појма садање жене бољега друштва, која види и познаје само спољашњи део прилика и света, те с те стране хоће да се преиначи њезин одгој и пресуђује њезин садањи круг мисли и осећаја, тумачи њене заблуде и тражи начин њезинога поправка.

Дима је свој комад: „Женски пријатељ“ већ пре тридесет година изнео први пут на позор-

ницу, али је свечано пропао. Није било право

време још дошло Истом недавно покушао је и опет с њим срећу, и овај пут је сјајно успео, не само у Паризу, већ евугде, где је до сада даван био. |

Разуме се, тому успеху допринесоше у првом реду духовите сентенце, сјајна духовитост дијалога и управо мила бономија филозофских рефлексија о разним манифестацијама женског живота, којима је цели комад као бисерјем проткан и преливен. Иначе је радња сасвим незнатна, нема праве концентрације, већ прави више утисак случајно укалупљених синхронистичких епизода,

Али највећи разлог сјајному успеху тога комада, уза све његове техничке недостатке, без сумње је то, што је карактеризација свијух мушких и женских лица управо савршена и доследна од почетка до краја.

Обим тога, узимље све, да је Дима у Ријону

Хтео сам своју силхуету да изнесе на позорницу, јер на уста симпатичног Ријона говори душа и ум Димаов у сентенцама оно, што је иначе на

шире изведено и изложено у целом низу дела Димаових.

Недавно је један пријатељ Димаов саопћио право мишљење Димаово о разним комадима, што их је написао. Он приповеда, да му је Дима рекао, како му је од свих комада најмилији: „Женски пријатељ“ баш за то, што му је то једно од најслабије душевне деце, те га он воли као

у И мати своје најслабије дете. Не, није то једини

+

167

проблема

разлог. "То драмско чедо Димаово највернији је одсев Димаова целокупнога мишљења о проблему жене с којим се он толико бавио,

Толико о самом комаду, који ће још дуго бити свима позорницама свети драгоцени инвентар, што увек може надсјати производе сваке моде. |

Приказ је за наше прилике био управо јако добар. Г. Стојковић је Ријона приказао отмено, природно, и кретањем, и изразом лица, и говором и маском и темпераментиком глава и осећаја. То му се опћенито признаје и то нека му буде знаком, да је погодио прави начин приказа те у истину за глумца тешке али и захвалне улоге. У сцени, где клечи пред троФицом Симерозом, дижући јој рукавицу, био је управо на висини приказа салонских ситуација.

За свој лепи приказ опетовано му је повлађивано симпатично,

Исто тако је у сретним рукама била и улога грофице Симерозе. Гђа Лукићка ју је својом познатом дистингвисаном отменошћу и разумевањем приказала, те је лаворике успеха поделила са г. Стојковићем. |

И г. Спасић је љубомору мускулозног и м исантропског Дон Хуана, Монтегра, промишљено протумачио и у сценама љубоморне

сентименталности и у призору сурове провале.

завидне суревњивости.

Добро приказашеи г. Хаџи Динић засићеног Левердеа и гђа одосићка његову жену, госпођу Левердеову, баш као и гђица Буришићева наивну романтику Балбине и г. Бакаловићка свестност свога положаја милионарске кћерке, Хакендорфке. Заокружености „епзетђје-а“ допринесоше, са добро погођеним приказом, и господа : Марковић, као гроф Симероз, вић, као гурман Таржет, и г, Поповић, као Шантрен. |

Било је то право естетско уживање, па је штета, да нису барем ложе и партер били пунији. Треба истрајати до конца у свачем добром, па и у љубави према овако важном Фактору за одржање српеког културног живота у овим странама, као што је српско народно позориште.

Ј. Хр.

==

верно и

Бакало-

+