Pravda, 22. 06. 1933., str. 12

БРОЈ 10.282

ПРАВДА, 22 ЈУН 1933 ГОДИНЕ

СТРАНА

мсии-иу с^оал^ уш

бзштачно наводњавање Шпаннје Сигурно из школе знате где се налази Пирннејско по.т\'острво. Знате и то ла на њелгу живе два наро да: Шпанци и Португалци. Ове две земд»е су на југу и веома су топле. У Шпанијн је у неким крајевима тако топло да многе реке, које зими обидују водом, лети сасвим пресуше. У срединн земље често не пада кнша по више година, тако да има деце, која и не знају шта је то кнша. Обично кад палне киша, таква деца беже преплашена мајца, вичући да пада вода из неба. Само пет река у Шпанији имају увек воде и то су: Тајо (912 кнломе тара дугачка), Гвадиана (820 киломе тара), Дз-еро (780 километа), Ебро, (750 километара), н Гвадалкивир (579 километар дугачки). Име ове по следње реке долази од имена „Вади ал Кебир" и значи „велика река", јер увек нма у н>ој обилно воде преко целе године. Долина Гвадалкизира је најтоплија и варош која се на н>е ној обалн налази зове се Кордова и њу зову „тигзљ за пржење". Разуме се, у овим топлим пределима не расте ништа. Услед тога су још преци данашњнх Шпанаца желели да наводне овај предео вештачки. Нарочито су се за ово старали Римљаии н Арабн под својии владаоцем Абдер Рахманом Трећим, који је владао од 912 до 961 године. Тада су подигнути водоводи који су пролазили кроз њиве и баште услед чега је све напредовало и цветало. Ови водоводн су сви порушени и давно упропашћени, али има предела, у којима постоје још и данас и испуњавају свој задатак. По обрасцу ових водовода намеравају и данас кроз ове сушне предела да спроведу воду. Један инжењер је израдио већ план, по коме ће се везати каналима све реке у Шпанији, тако да неће више ни једна река пресушити. Он предвиђа скулљање и воде од ртопљеног сне га. У лето ће ову воду пуштатн у реке. На тај начин би неплодна земља постала плодна и бЛло би хра не за један велики део народа.

Два дечака, Чика Ћука и воћњак јабука

Имао Је Један чнка, По нмену Бука, У близинн нашег града Пун воћњак Јабука.

У воћњаку поред плота Постављено било У жакету са цилиндром Омање страшило.

Аци, Пајн то не смета, Већ јабуке беру; Не тиче се њих ни мало Што су прешли меру.

ПЕСМА У ЈУНУ Зри... зрн... зри~ зри... зрикућу, зрикавпи у странн. Ћиу, ћну, црквућу, птичице на грани. Зашумели класови, жита свиленога: као светн гласови, Бога миленога. Запевале девојке, лету Петровскоме. Капљу шљиве белојке у побрђу моме... Носе цуре српове, жетва је.у јеку: беле им се мараме, ко у белом млеку. Деда плете ужета да снопове веже а злаћени класови, трше се и јеже. Стара бака Јагњиће са дечниом чува: — „Стиже, вели, Дечице, и та кора сува"... — „Сиротиња гладуЈе, док не стигне храна; ал' се срце радује: да ће бити даиа"... Зри јабука бедрика, иветаЈу ружиие. Дедн жега спржила, старолико лице. У амбару мирише, пшеница к'о злато. Брижни, сељак, уздише: „Од Бога је дато".... Из књиге „Сел>гнче". ИЕРИША Г. БОГДАНОВИЋ.

А кад Ђука после дође Да воћњак прегледа, Хтео јадан просто пући Од великог Једа.-

У воћњаку пустош била Све дрвеће голо. Због тог газда љуто прети: „ЧекаЈ, чекаЈ, лоло!"

Тако прети чнча Ђука И размишља дуто Подвалом ће да их шчепа, Не остаје друго.

Обук'о се к 'о страшило, Међ' воћкама ћуга, ОслушкуЈе кад ће децу У близини чути.

И одЈедном иза плота Провирнле главе, СлремаЈу се да прескоче Без н мало страве.

Јест, страшило стоЈи стално, Али шта то марн Јер њему су два другара Познаници стари.

Ускочише чило, лако У воћњак без страха, Ал' кад мрдну црно чудо Нестаде н» даха.

Јер страшнло к'о волшебно, Постало Је живо; Догоди се што Још нико, У сну ннЈе снив'0.

Казнио Је чича децу, Извук'0 нм уво, И од тада више нико, Воћњак ниЈе чув'о! ЧИКА ЉУБА Б.

МАЛИ РЕБУС

СРЕЋНА ЦИГАНЧИЦА

— Сав. Топли —

Живео некад Циганин са женом и десеторо деце. Од њих девет синова и једна кћи. Кћи је била најстарија и као сунце лепа. Очи у ње биле су крупне као у младе јунице и црне као маслинке. Коса дуга и мека као повесмо лана, и златна као класје у јуну. Ова породица била је врло сиромашна те Циганка — мајка у хлеб од јечмена и ражна брашна стављала, веле, и по прегршт пепела, да би било више. Циганнн отац био је, као и сви Цигани уосталом, врло лен. Сва брига била му је да се наједе и да запали цигару. Зато је често кћер слао у прошњу нли на рад. па за испрошено и зарађено куповао себи дуван. Једанпут лепа Цнганчнца од неке госпође добила лончић меда. Мед донела кући. Успут помишљала колнко ће то рдаости бити за малу њену браћу. Али је отац још с врата врати да с медом пође у град, мед да прода и за добијени новац купи њему дуван. И пошла лепа Циганчица. Ишла тако градом, ишла и у неко доба

нашла се пред царским двором. 0на није знала да је то царски двор. Дан био топао и коса њена сијала као сунце, очи прнвлачиле као речна матица, а јагодице на лицу, нешто због сунца а нешто н због сјаја с двора, биле румене као крв. На чардаку двора еедео младн ца ревић. Кад виде бедно одевену Циганчицу учини му св да је то, пресвучена у рите, вила горска сншла међу људе да неком срце украде. Удари .дланом о длан и зачас крај њега нађе се десет слугу. — Брзо — рече им — брзо стрчите на улицу н макар силом доведите ми ону девојку што у руци држи неки лончнћ. У млађега поговора нема. Слуге стрчале низ стрме степенице и кроз неколико тренутака довеле Циганчи цу. У њеним крупним, дубоким и цр ним очима читао се страх и једно немо питање: шта хоће од ње, сироте. — Ко си тн? — Обична, бедна сиротица. —' Шта ти је то у лонцу? — Мед.

— Коме га носиш? — Да га продам . Овде царевић даде слугама знак .1 ови одоше. — Ја ћу ти га купити. — Добро. Да бар даље не бијем ноге. И царевић потом у искрпљена њена крила сручи читаву прегршт дуката. Забезекнута, лепа Циганчица гле даше час у царевића, час у гомилу дуката с неверицом. — Кад год имаш ма шта за продају донсси овамо. Купићу тјј увгк. Дођи понекад и празних руку, ако си у бедн. — Хвала, господине! — рече Циганчица и готово стрча низа степенице, не осврћући се. До малочас гореле јој само јагоднце на образима, а сад нека слатка и драга ватра палила јој цело тело. — Свршиће се. —

РЕШЕЊЕ МАЛОГ РЕБУСА Мали ребус у прошлом броју знзчи: Кишобран (К(м)иш о Б ра (к) Н).

Нала кокета Љубица Је, ниЈе шала, Већ кокета мала; Једва да Је проходала А корзо ЈоЈ сала. У коси Је машну асплела ко лептира крила, А иа њој бела Шушти као свила. Танком траком, попут вел^, Засенила очи; Свилен амрел разапела И салом се кочи. Очи њене голубпЈе Светле се у срећи: Нико њоЈзи раван није, А нико ни већи! Велик горњон она им« Правила га сама; Уснтннла корацима Баш ко права дама. Гледају Је лутке мале Као да су живе Да, оне Је гласно хвале И све ЈоЈ се диве. Цнпелипа жуљила Је, Још Јој нога бриди; Без ње иде, скинула Је Пред ким да се стиди? Чудите се? И \а с вама. Тек рећи не смете. Љубнца Је, зар не, дама Од главе до пете? Ђ. ГЛУМАЦ

ТОРЊЕВИ СЕ ЉУЉАЈУ ПостоЈн, децо, тврђење, за које ви. до сада нисте зналн и које ће вам, свакако, изгледати чудновато. А то је да се сви торњеви љуља)у. Научннци су све ствари пажљиво испитлвали па су се базилн и тим питањем. Утврђено је да се сви торњеви и високе грађевине љуља|у. То долази отуда што ни један материјал није толнко чврст да се одупре ветру. Кад »е ветар )ак^ тдрњеви се црвиЈа .ју,. наравно непрнметно, на супротну страну. Исти је случај ако су торњеви изложени сунцу. Сва тела се на топлоти шире, па према томе и матерИЈал пд кога оу разнн торњеви сагрзђени На пример, УЈутру, када сунце нзгреје, обично је обапана сунцем источна страна торња и она се загрева. А пошто се тела на топлоти шнре и та се страна шири и повија на другу страну, )ер она )е хладна. Ујутру је торањ пови)ен западу, у подне, кад 1е сунце на ј>жној страни — северу, а увече истоку- Физичар Девокс посматрао је и Ајфелову кулу. Пошто је она висока трн стотине метра и гвоздене кон струкције, на њој се врло лепо може вндети оправданост овог тврђења. Поменути физичар је утврдио да рс, кад је загреван. врх кулс повик за петнаест сантиметара. Под утица)ем ветра пови)ање |е мање ч износи око осам сантнмтара. Истом закону подлеже н облакодери Америке. МАЛЕ ГУСЕНИЦЕ Осим гусеница, које ми познајемо, постоји и једна гусеннца патуљак. Она је тако мала да се и не види голим оком. Она из ларве измили и кроз микроскоп се види одлично њено тело, фине ноге, лепа крилца и све особине праве гусенице^ И њоме рукује мозак као и нама, 'ма да је тај мозак тако мали, да га и замислитн не можемо. За дивљење је колнко је велнки уметник природа. Она израђује тако чудновате и нежне ствари, да ми не можемо то и да схватимо. Крилца ове гусенице — патуљка веома су мала и танка, али по њима има мајсторски израђених неж них и днвннх шара. Ове шаре су та• ко сићушне да се једва назнру и мнкроскопом. А на крају имају крилца фине ресе. Замислите тек како је ма* ла сурлица ове гусенице, и како се она хранн, кад цела њена дужина износи пола милнметра.

КРАВЕ ПУТУЈУ АЕРОПЛАНОМ Треба.то је превести једно стадо крава преко планине у златна пол>а Вау (Нова Гвинеја). Али се то нн »е могло извести, С тога се неко прнсети да пренесе животиње летећим апаратом. Покушај је потпуно успео .