Pravda, 26. 08. 1933., str. 3

СКЏЈ Ш.347

ПРАВДА, 26 АВГУСТ 1933 ГОДИНЕ

СТРАНА

ОДЛОМЦИ ИЗ МЕМОАРА КАНЦЕЛАРА МЕТЕРНИХА Метерних, човек оез гриже совети и нојоњо зо учињене грешке МЕТЕ РНИХОВ ПРИВАТАН Ж ИВОТИ ОПХОЂЕЊЕ СА ЉУДИМА „А>СТРИЈСКИ КАНЦЕЛАР ЈЕ УОВРАЗИО ДА БИ БЕЗ ИЧИЈЕ ПОМОЋИ МОГАО ВЛАДАТИ ЦЕЛИМ СвЕтоМ-

АУСТРИСКИ ДИПЛОМАТА И КЊИЖЕВНИК ГРОФ ПРОКЕШ-ОСТЕН О МЕТЕРНИХУ

50. (Износимо мишљење славног зустриског политичког гтисца и дипломате. Метерииховог савременика, гро фа Антона фон Прокеш-Остена, који |е у доба док је Метерних оио канцелар д>го заузимао најважније дипломатске положаје, засппајући Аустро-Угарску на страни. Гроф Прокеш-Остен је одлично познааао Метерниха, јер је годинама са н>им радио и био и његов лнч ни пријател, заједно са „деоном руком" Метерниховом, вице-канцеларем фон Генцом). Љ-уди су ме често питали за мишљење о мнезу Клемено 1 Метерниху. Ја, као канцеларев потчињени и сараднпк, никада ннсам одговарао на таква пнтања, сматрајући да 6и се и најобјективније мишл>ење могло рђаво тумачити и употребити за сплетку. А сплетке је у оно рвеме било исувише у Бечу. Одлучно сам да своје концизно мишљење о канцелар>' који је пуне четири деценнје ведрио и облачно у двојној монархији унесем у од-?омке својих мемоара, које ^ам издао у исто време када сам издао и мемоаре кнеза Шварценберга, који је мени поверио тај посао. Тако ми нико не може пребацити пристрасност или неку пакосну тенденцнју. Пншем у времену када се нн бизши канцелар ни његов« најбољи пријатељи не могу на мене л»>титч што сам био — искрен. Мени се, да кажем отворено, Метерних много више авиђао као приватан човек него као државник и политичар. У кругу себи равних по сталежу Метерних је био изванредно пријатан и отмен господнн. Сви су га сматрали савршеним џентлеменом и фино васпитаним, духовитим чозеком, чије друштво је пријатно и забавно. У г.ривагним односима Метерних је био невероватно љубазан, коректан, до педантерије је пазио на дату реч и обећања, што се за његов државничкн и политичарски живот не би могло рећи. Он се за недоследност и често пра *у нечасност--у-политичком животу «ач овако правдао: — Добар днпломата мора бити и добар Језуита... Шта вреди искревост у политици. Исто што и онај лојник' који стане пред непријатеља, раздрљи груди и каже: гтуцај! Ја не желим на овакав начнн да извршим самоубиство! МЕТЕРНИХ КАО ОТАЦ И МУЖ Ко је Метерниха познавао у породичном кругу морао му је призна ти да је најболуи и најпажљивији отац и најнежниј« муж. Он је био одан својој породици, његове три жене, које је сахранио, могле су се похвалити да су код њега имале рај ски живот, јер не само да их је обасипао свом раскоши, већ је и својом нежиошћу, пажњом и љубављу насто јавао да им што више позлати живот. Као отац, био је Метерних пример за утлед. Он је своју децу необичио волео, играо се са њима по поду као да је и сам мало дете, а кад су деца одрасла, он их је сатима стрпљиво поучавао, причао им и био најзабавнији отац, од кога сс деца нису плашнла, па ипак према њему имала велики реопект. О женама Метерних ннје имао никада добро мишљење и на бечком двору је све чинио да онемогући њихову сплетку. Неке аристократкиње које су интригирале против других мушкараца или једна против друге, Метерних је прогонио немилосрдно и нчЈЈе мировао док их није сасвим онемогућио на двору. Али о својим супругама Метерних је имао изузетно мишљење. Оне су биле нешто друго. Иако је често гооврио да је права несрећа бити жена и да жене нису ни за што позитивно на свету, о својим супругама је Метерних најбоље мислио. У својим привагним писмима бивши канцелар је био веома нежан, племенит и духовит човек. Нарочито оу у том погледу карактеристична кнежева пгисма писана његовој првој жени кнегињн Меланији, за време док је гтутовао по Немачкој и Италији. Тешко погођен прераном смрћу не колико своје деце, Метериих је сво> бол гордо носио и није никоме пока зивао колико пати. МЕТЕРНИХОВИ ПРИЈАТЕЉИ Као пријатељ и друг Метерних је био најбо.-ни и највернији човек. ан је умео да цени пршатељство и одаје признање за услуге. Никада с®о га пријатеља није остављао на цедилу и више пута се замерио и саном цару, само да спасе при^атеља. Малобројни пријатељи су Метерпиха фаиатично волели и ценнли, и вили спремни све ла жртау|У за њега. Пред бурне догађаЈе у 184« години ти пријатељи су саветовалиМ терниху да се гордо повуче, пре не то што маса буде тражила да се он смени са положаја канцелара.

Али Метерних је, разумевши ову пријатељску пажњу и љубав, одбио те савете, тврдећи да не сме цара оставити усамљеног у тешкој борби која долази. КАНЦЕЛАРОВЕ СЛАБОСТИ Али, поред врло лепих особина и ретких врлина у својству приватног човека, Метерних је био пун мана, слабости и грешака као државник, као чсжек јавног рада. Ја сам са његовим првим помоћником и најбољим пријатељем, вицеканцеларем фон Генцом, често разго варао о Метерниху н ми смо искрено измењали своје мисли о човеку кој« је тада значио све и сва у АустроУгарској. Фон Генц, који је цен^о и волео као пријатеља Метерниха, ннје такође имао повољно мишљење о Метерниху-државнику и често га је и сам најоштрије крнтиковао. Између њих је у више махова, за време седница владе, долазило до ошгрих сукоба, јер се фон Генц нимало није устручавао да каже своје мишљење и самом Метерниху. Метерних је категорички одбијао све оптужбе пријатеља које оу се односиле на његове слабостн и мане, али се фон Генцу никада није свепо за ову, покаткад и грубу, искреност. Јехном ми је фон Генц рекао: — Наш канцелар је најљубазннји и најбољи човек све док не ступи у свој кабинет... Оно што би му се у прнватном животу могло опростити не може му се опростити као канце лару. А баш као човек је у сваком погледу исправан. док као канцелар има ве.тике мане. Немаран је, површан, лакомислен, не цени светињу дате речи, обећава Много, не испуњу је обично ништа, вуче људе за нос, као да би тиме хтео да покаже колико је он моћан гооподар у двојнсј монархији... Овој искреној критици фон Генца нисзм имао шта да додам. Слагала се потттуно са мојим мишљењем. Али сам ја фон Генцово мишљење морао долунити овим речима: - Да, Метерних је као државних веама уображен човек... Он мисли да би без нчије помоћи могао лако владатн це.тим светом и да нико од њега у том погледу није способнији... Одиста, поуздање Метерннха у себе било је неограничено. Он је сво е способности прецењивао, а није никада хтео да увиди и своје мане. Он признаје својим сарадницима и другим, страним државницима, извесне способности и преимућства, али себе сматра савршенством у сваком погледу. Премда у приватном животу нико није могао да се сретне са његовим егоизмом, у кабинету и за време пре говора о државним пословнма Метер них је показивао себичност у свој заоштрености. За време Бечкога кон греса славни францускн дипломата Таљеран рекао је Метерниху: - Екселенцијо, ваш егоизам је заистз недостижан! Ми смо малени да би се могли уздићи до врха ваше себичности. БЕЗ ГРИЖЕ САВЕСТИ И ПОКАЈАЊА Сам Метерних је увиђао да је сво јим окрутним, а често и скроз недоследним. држањем у политици стекао велики број непријатеља и врло опасних противника. Али он ништа није чинио да било шта у том погледу измени. Мени је једном, у четнри ока, искрено призмао: — Ја сам човек без гриже савести и не могу да се навикнем да се кајем за учињене грешке... Не знам како, а.ти просто не могу да увидим да бих и ја могао грешити, кад све тако добро смис.тим унапред. Ове Метернихове речи више говоре о њему него најопсежније критике пријатеља и противника. И одиста, бивши кагнцелар није умео или није хтео да се мучи грижом савести и неким кајањем, из простог разлога што је сматрао да би то стварало сувишну депресију код њега и ометало га у раду. Сасвим је природно да су Метернихове одлуке и кораци у политици често доводили до велике штете и рђавих последица за двојну монархију. Али у таквим случајевима Метерних ни за бога не би признао да је крив. Невероватно лукаво, дипломатском вештином умео је да свали кривиггу на своје прве сараднике и околину. Доциите их је, ако су м> били пријателуи, молио да му опросте, али државни послови су друго. а приватни односи друго. Не може он, као канцелар, никада признати да је у нечему погрешио...

„Хакенкројц" на Прашном сајму ПРАГ, 25. — (Б. изв. Правди 14 ). Службене новине саопштавају да ће ове године ирвн пут бити истакнут на прашком сајму мустара и хакен кроЈц. У саопштењу се позива публика да не чини изгреде према хакенкројцу, јер је он саДа звзннчан знак једне државе. Истицање хакенкројца бнће само једна међународна курто азија. Г. Линдберг са шеном ускоро ће долететн у Шнотсну ЛОНДОН, 25. — (Б. изв. „ПравДи"). — Брачни пар ЛинДберг стигао је са <*>?оерских на Шетландска остр-

ЉУБАВ И СТРАДАЊА ЈЕДНЕ ПРИНЦЕСЕ Суд у Г оти изриче развод брака принца Филипа Кобурга са принцесом Лујзом БУРАН ЖИВОТ ЉУБАВНОГ ПАРА У ПАРИЗУ, РИМУ, БЕЧУ, БУДИМПЕШТИ СИМПАТИЧНА Г-ЂА ШТЕГЕР, МАТАЧИЋЕВА ЉУБАВНИЦА СА - РОБИЈЕ ПРЕОКРЕТ У ПРИ НЦЕСИНОМ ЖИВОТУ

Г. и г-ђа Линдберг ва н ускоро ће продужити пут за Шкотску. Чувени авиатнчар захтева да му се не прнређују никакав свечан дочек и зато држи у тајности ме сто где ће се спустити у Енглеској. шмиГШт (Рубрнка на којој сарађује читалачка публика) ГРОЖЂЕ 40 ДИНАРА КИЛОГРАМ Пише нам један читалац са села: „На Преображење дотерао сам грожђе на београдску пијацу. Продао са.м га по 8 дкнара килограм. Општини сам платио трошарину по 2.70 динара од килограма. Док сам дошао до тог грожђа, плаћао сам плави камен за прскање по 9 дннара килограм. 18 н 20 дннара пла ћао сам рафију и раднике по 20 ди нара дневно, поред хране. Пил>ар на Цветном тргу који Је купно грожђе од мене по 8 динара крчмио га Је по 22. (Нешто Је издвоЈно на страну и ставио му картончић: „40 динара"). Ако и овом пиљару наплаћуЈе Општина таксу као и нама, онда није право. На оно пробрано грож ђе по 40 динара килограм, требало бн да му наллатн по 30 дннара од килогра.ма, а на оно друго што га крчми по 22 најмање 10 динара. Ако пиљар буде протестовао, нека му се истакне мој случај, који није усамљен." ОПШТИНА БЕОГРАДСКА И БОСТАН ИЗ КОБИШНИЦЕ Једац читалац из Београда пише нам: „У селу Кобишницн (Крајина) ку пио сам 1 вагон бостана: 9200 килограма. Општина београдска наплатнла ми Је на нме трошарине 3404.50 динара и 3 динара за нзвештаЈ о доласку робе. Ја сам у Кобишници за оваЈ вагон бостана платио много мање него што ми Је Општина наплатнла трошарину. Данас, у сезони бостана, Општина би требало да смањи те своје таксе на минимум. Не мене ради, већ ради њених стаиовника, коЈи тешко заслуже дневно поред хлеба и за „дуксуз" као што Је бостаи у другој половинн августа".

Становништво Италнје РИМ, 25 август. — (А. А.). — Према најновијим статистичким подацима на дан 31 Јула ове године у Ита лиЈи је било 42.520.000 становника.

Шездесетогопншња старнца убнла мужа због литра ракнје

ДАРДА, 25 августа. — (Д. Ј. изв. „Правди"). — У селу Брањином Врху ухапшена је шездесетогодишња старица Марија Барић, која је ножем нанела смртоноону повреду своме мужу- Адаму, економу. Уколико је догађај до сада расветљен, утврдило се да је између супруга дошло до крваве туче, која је настуттила због једног литра ракије. Ову ракију Адам је донео из села и сакрио на таваиу од жене. која се чешће опијала. Она је захтевајући да јој муж донесе ракију, а он је то одбио. У тучи Марија је нанела иужу повреде, од којих је он умро. У Барањин Врх стттгао }е заменик истражног судије г. Иванишевић, који је иавршно увиђај.

50.000 КРУНА ЈЕДНЕ ДОБРИЧИНЕ И тај простодушни, незнатни гости оничар пружио је мени и принцеси могућност да опет будемо срећни и задовољни. То је био старији човек из Мацлајисдорфа у Аустрији. Он ме је у подруму дуго пажЉиво посматрао и видећи да сам тужан и нерасположен, доброћудни дебељко је пришао учтиво моме столу, замолио да му допустим да седне за мој сто и широким аустриским дијалектом почео да ми говори: — Шта је вама, човече? Зар сме један улански официр да буде тако нерасположен ? Већ читав сат васгле дам како тугујете. Човече, човече, дођите к себи! Можда вам баш ја мо гу помоћн, господине Матачићу. Погледао сам га изненађено и у том треиутку нисам нн слутио да ћу помоћу овога човека моћи у исттги да извучем принцесу Лујзу из луднице с њом да побегнем у иностранство и тамо се у друштву најбол.их пријатеља нађем на окупу... (То дру штво је било при.тично чудно, о њему ће писац ових успомена још опширније пнсати). — Како мислите да ми помогнете? упитао сам крчмара који ии се учтиво претставио. Крчмар се осмехнуо и рекао: — Господине Матачићу, не желим да овде преговарам о појединостима, а.ти једно вам већ сада могу рећи: у року од недеље дана принцеса Лујза ће бити ван мрске луднице, слободна и ваша! Хтео сам да загрлим овог доброг човека, који ми је одмах извадио из сеог новчаника уложну књнжицу на 50.000 круна и тутнуо ми је у џеп... — То ће бити довољио да спасемо нашу добру принцесу, рекао је крчмар и извукао ме из локала. Кад су Геза Матачић и доброћудни крчмар из Маилајнсдорфа отншли до Матачићевог хотела и у соби подробно о свему разговарали. крчмар је нзјавно: — Дао сам вам 50.000 круна; ако треба ја ћу вам и своју осталу уште ђевину дати, само да се добра принцеса Лујза ослободи из луднице. Али пошто ће се.за ово сазнати, кад већ принцеса буде побегла, ја и моја же на не смемо више остатн у Аустрији. Нас ће полиција прогонити и сто га ћете нам дозво.тити да будемо увек у вашој близини. Матачић је еве дозво.тио, само да дође до новаца. Крчмар је рекао да Матачић дати новац сматра као зајам, који може вратити кад буде хтео и могао. То су били услови од којих се бо .Ђи нису мог.ти тражити и овога пута је Матачић, изгледа, први пут озбиљно помишљао да ослободи своју пријатељицу из луднице. 50.000 круна су за оно доба бнле огромне паре. Матачић се тих дана иије одвајао од љубазног и доброћудног провннциског гостионичара и они су сковали савршен план о томе како да избзве принцесу Лујзу Кобург из луднипе. БЕКСТВО ИЗ ЛУДНИЦЕ У међувремену принцеса Лујза је премештена из завода за умоболне у Пуркерсдорфу у други завод. Она је пренета кришом, да иико, сем уггућених, не би знао где борави. Матачић је ту жалосну вест дознао оа мене, када је неколико дана по прииитку 50.000 круна дошао у Будимпешту и посетио ме у редакцији. — Пта шта ћемо сад? хукао је очајно Матачић. — Ништа не брнните. Ја ћу у року од 48 часова сазнати за тачну адресу принцесе Лујзе. Још истога вечера могао сам да јавим Матачићу да је принцеса Лујза интернирана у приватн^ санаториум аустриске бање Бад-Елстер, где се налази под строгим надзором бол ничарки и лекара. Матачић је исте ноћи отпутовао у Бад-Елстер. Сада је питање ослобођење прннцесе Лујзе за њега одиста било важно и хитно. Прилике су му ишле на руку, јер је принцесу било много лакше избавити из приватног санаториума него из државног завода за умоболне, где је надзор далеко строжији. ПОДМИЋЕНА БОЛНИЧАРКА Геза Матачић је савршено организовао принцесино одвоћење из санаториума. Као што сам већ раније поменуо, Матачић је на све жене умео да врши неки тајанствен уплнв неки донжуанскн флуид је невидљиво струјао из тога човека и то иу је много олакшавало да освоји н придобнје за овоје планове сваку жену. Санаторнум у Бад-Елстеру није ли чио ни у ко.тико на остале приватне санаториуме. Надзор је био знатно пооштрен, страна лица су врло тешко добијала дозво.ту за посете болесницима, а пошто се у санатооич'му сада налазила и^»* ■»•-чирана тако висока личност, за к*|> -• ге „старали" аустрискн цар. белгиски , (принцесин отац) па > немачки кај

зер, надзор је био строжији него У некој правој тамници. Матачић се на вешт и лукав начин упознао са надзорницом боничарки у санаториуму, убрзо јој изјавио љу бав, обећавао ј ој златна брда и долнне и на крају јој понудио већу своту новаца ако иу помогне у извођењу бекства прннцесе Лујзе из санаториума. Болничарка је примила мито и била спремна да поступи по свима Матачићевим упутствима. Нема сумње да је лепа и темпераментна болннчарка била заљубљена у Матачића и кад је чула за његове донжуанске подвиге она је према њему осећала неизмеран респект. Није искључено да је непоправими Матачић са овом лепом болничарком изневерио и своју пријатељицу принцесу Лујзу, али, забога, то је све било за љубав бекства... СТВАР ЈЕ УСПЕЛА! Всћ после недељу дана Матачић и надзорница болничарки У санаториуму у Бад-Елстеру имали су тачно нзрађен план о бекству приниесе Луј зе. И сама принцеса је била обавештена о свима појединостима бекства и она је једва успела да прикри је своје узбуђење. Чак је и код сво јих лекара изазвала сумњу својим необичним понашањем. Једне ноћи, пред само свнтање дана, на друиу, крај једне шуме у ј Бад-Елстеру, Матачић је са двопреж I нкм колима чекао бегунца, своју при ј јатељнцу принцесу Лујзу, коју већ више од седам година није видео... | Принцеза Лујза, преобучена као : болничарка, напустила је у друштву I лепе надзорнице несметано санаториум н оне су убрзо стигле на друм, ускочиле у кола и Матачић Је ошинуо коње. Пут у слободу био је отворен! Надзорницу, која им је омогућила нзвођење плана, морали су принцеса и Матачић повестн со.бом, јер она би, бесумње, одговарала пред властима. После неколико дана добрбћудни крчмар из Мацлајнсдорфа добио је од Матачића овај кратак телеграм: „Ствар је успела! Ако сте расположени дођите кроз две недеље у Париз, хотел „Мироар", где вас зах вални пријатељи очекују". ПРИНЦЕСИНИ ПРИЈАТЕЉИ НА ОКУПУ Бекство прннцезе Лујзе из санаториума Је успело и заинтересовани ев ропски дворови су бити запрепашће« ћени новом сензацијом. Фрања Јосиф је све чинио да се ствар држи у тајности, али штампа је била јача од седог и консервативног монарха и расписала се опширно о свему, подгрева)ући све старе успомене када се скандал у Ници почео развијати... Једног дана добно сам позив да их посетим. Кад сам стигао V Париз нашао сам принцесу и Матачића у раскошном париском хоте.ту. Имали су читав апартман на другом спрату. То ме није изненадило, знајући да прннцеса располаже са много новаца — она је у Паризу продала све своје скупоцене наките — али ме је много више изненадило дргштво које сам у хотелу нашао на окупу. То су били принцесини и Матачићеви пријатељи. који су се у њиховом апартману сместили као да су чланови породице... Ко је био све ту? Пре свега, лепа болничарка из Бад-Елстера. ко<а је помогла принцеси да побегне из санатори\ ма. Она је \-напрећена за лич ну еобарицу њеног височанства прин цесе Лујзе... Ни прнсуство крчмара из Мацлајнс дорфа и његове жене V парискпм хо телу није ме толико изненадило колико јетна ванредно тепа, симпатнчна, округла и р\мена жена V зрелнјим годннама, која се ста^но љупко осмехивала н V Матачића гледала као V неко божанство... — Л ко вам је ова? упитао сам Матачића кад смо остали насамо. — Хехехе, то је знате, стара љубаз... Знате како је, човек је и на робији човек, па ни као робијаш не може без жена... — Како? Матачић ми је испричао да се та жена зове г.ђз Ј\ли.ја Штегер, жена сопств^ника кантине V војној тамници V Мр.терсдогфу. где је Матачић провео пет годииа на робији Лепа жена нмје могла да озоли удварању побијаша — Дон Ж\'ана и она му је заслађивала и освежавала дане проведене на робији својим пољупци ма и страсннм чагрљаЈима. Сала је г-ћа НТтегер дошла у Париз, да живи у Матачићевој блнзини, не тражећи нипгта и не ж«\лећ>и ни нз далека та б\де ривалка принцеси Лујзи... А принпеса Лујза није знала за ово Матачићево неверство и тзко је прислттво г-ђе Штегер и ни^ МНОГО б\'НИЛО. У то *реме принцеса је добила зва нично пбтвештења од суда у Готкда о њен бпак са поинцем Филипом Кп^\-рг'-ч разведен...